|
U kamenoj sehari kuća. Od sna. Kamena. Kamenim ključem, što sam ga duboko ispod srca skrila još u doba mojih nedozrelih kiša, često je otvaram. Nezahrđala slika jednog djetinjeg albuma još mi se ponekad nasmiješi.
Opasan kamenom život. U slamnatoj avliji vrelina. Miris sijena, iznad glave, iz razjapljenog otvora sjenika. Sparina miluje razgolićenost haljinice. Iza rešetaka kukuruza obrana njiva spava.
A dolje puklo polje, oaza preživljavanja u kamenu. Pritislo je stijenje, ljubomorno na njenu zelen. U ustima mi još slast kupina što su mamile uskim puteljkom za selo. U mrak, iz stijenja odzvanja eho zvona predvodnika i viče glas s kamenog praga:
”Hamideeee... Poćeraaaaaj govedaaaa...”
Umorne udove krijepi čabar mlaćenice. Peć mirise na kruh, ražovi, crni... Još samo vreća muha da se opuca o kameni zid! Hladi se polahko kamenje ispod jedanaest snova povaljanih po podu. Zavijanje vukova negdje daleko, po stijenju, unosi nemir kroz žicu na prozoru i izmami uzdah vezanima za jasle pod podom. Kako li je konju u kamenoj avliji? Sam.
Sehara u uspomeni… Ali san neko drugo vrijeme urezuje krvavim nožem sjećanje: smrvljene glave u stijenju, rastrgana tijela uklesana u kamen. Živ život skamenjen. Okamenjeni pogledi straha ostavili traga u bijegu. Jama u Baćevici! Kad bi mogla da priča! Na Obodu nejma skupa: presahla i voda! Orahovice puste... I stijenje!
Kad bi zločin učio od zločina! Krv od krvi! Nož od noža! Smrt od smrti! Pouka bi jedne priče onda bila: ”Ljubi bližnjeg svog!”
Na kamenu samo još zmije! Ne volim da ih sanjam, jer kažu imaš dušmana. Otrovale i kupinu. Sikću... Gmižu... Ne miriše kadulja, ni iva! Neću više brati ljekovito bilje!
Da im je glave stući! Zgaziti ih kao opušak! Vratiti miris Hercegovini. I sunce kamenu. Ali nejma motika. Ni opanaka…
|