|
За Мост у Мостару
Доље пода мном у празнини збрка, куд Неретви поглед се клања, стубохом ил хуком што се види, а не ује, овдје бјеше мисао сигом искована, са двије обале и на двије воде. Нејма више мисли. Тек зјапе обале. А још теку воде.
Сигине мошти у груни се на обали циједе растужене шкиљећ, отете облику своме првотноме, хоће ли се икад више ластавињих крила поплочана мисо Хајрудинова над горском водом знати, олучена, наднесена, у клицу ухваћена, саставити?
Ал вјетар долински низ сигу шупљикаву кроз пчелиње саће отврднуло, свехло, жубором пресушеним ромори, ил шаптом у њедра стијенска говори? Нит ромори нит шаптом говори, већ скали се неретванској обори, па низ воду у свртац избија и све тако од брсца до брсца крилат коњиц поскакива, плетенице Неретви у ковитлац јауков свија, рукама златним, рукама ваздушастим, невидовним, плаветним.
Синанова звијезда
Сафету Сарићу, души на први поглед
ближњој, според зидина Моста,
јуна 2002.
Лептир, птице, вјетар носи косе дјевојака што преко помоћног моста ходе, с једне на другу страну воде.
И одједном, из мисли над којом бјех ко над Неретвом наднесен, пренух се: ћупријом пролази она, мени знана жена, под махрамом што лепрша ритмом њезина крака или вјетра над водом, изнад које и башча крчме бјеше гдје сједјех. Устадох, усплахирен, још љуљка се дјевинским ходом лахор понад дрвеног моста, ко зипка да за њом пуста оста. Ал а трену, заборавих јој име. И не знадох је зовнут именом другим доли њеним, од заборава слуђен, ил постиђен.
Тек потом сјетих се, кад мину. Оста у зраку, стропоштан доље у хуку воде глас далек што разбијен из дјелића склапа се у њезино име. Не потекох за њом, ко некад, кад низ вјетар раседлани змајских крила грлих обје обале, ко плетенице сестринске, моје родне воде. Зибом уљуљкана, тања од длаке, ал ко сабља бритка, мисао ми оста преко Силај-моста, до кључале воде, ил до рајских башча куд бистре ријеке теку и пуно је дјевојака што у скутима насмијаним на тацнама шербет носе, што имена им није, јер ни заборава тамо није, нит и једна нитка бијеле власи засја у валима русе им косе.
Казани
Жарку Каришику, неретванском
пиониру из шездесетих
Са стијене у воду скаче витак дјечак, у зраку преломљен, с висока, огрнут сјеном од Прења што Бијелом пољу пада, Нарони води кликтај удахнув дубијан у зјену згађа, челенком развигорном од капи свјетла скројених паучином, у хиљаду непојамних неретванских боја, проплаканих, све низ Казане брзацим, узводницом зипком, од седам гора до седам мора, низводницом одњиханих.
Благајски запис
Селима Јахић, у друштву Сафета
Сарића и Џ.Ј.А., 13. јула 2002.
На извору Буне угошћена, док дуљи се благајскога града над нама сунчева сјена, бискала сам рибље кости, измеђ два пјесника, два несрећника. И како сам помно, словом надахнутим унакрижно заточена, бјелину рибљег ткива од костура раздвајала, препуна стида, тако сам у нека доба дана разиграна над водом се хумском надгледнула, насмијана, уплакана, пламтећим перјем птица јамилица зањихана, обасјана, прхом несташних птица ко свјетлица летилица.
Чега ли сам се, мајко, сјетила, кроз панцир-капке трепавице макнув? Тебе, ил дома ратног, унакрсном ватром са шест страна стријељанога, подно брда уловљеног минском мрежом тако густом, разапетом, да ни птица није смогла кроз мушебак пролетјети? Ни тица, мајко, ни хитра ластавица, из прстена што га душман стишће око Сарај-Града, мајко, око грла мога, свиленим гајтаном.
Мостарски хареми
Реџи Чаушевићу
Мени живот мину поред џамија пролазећ. А кад застанем и мало боље погледнем: ја сам то за сва ова доба, од истине се клонећ, сљепачким штапом подбочен око људи облазио, зблахнуто све кружећ ко киша росуља око џамијских харема.
Мјесто да сам, у једном трену, ненаданом, памети се дограбивши, кроз џамијска врата шмугнуо, јер куд макнеш џамијске капије по Мостару ко дрветом да су у мед натопљене, у лету абдест водом ил каменом тек узимљућ, Кибли срцем да сам уперен, љубави отворен, без лутње и без патње, а Мостару камен, а из камена у једном комаду џамија исклесата, ја у џамији напокон скрушен ко дервиш мудри, озарен радошћу чистом са онога свијета, ко капља сузе росуље, освијетљен да сам уз пенџер сјео, да сам ето и ја таксирате прегазио, напокон да сам дошао тобе, ко другим очима да гледам кроз решетку окна џамијскога, вијугаве стазе са овога свијета кољеном клекнув на мехке сам ћилиме свио.
(из књиге Виторин вријес која ових дана излази из штампе у издању библиотеке ”Рондо”, Подружнице писаца ХНК Мостар)
|