|
Мој прадјед Стипе има бркове
И аустроугарску војну униформу
Која ме гледа из уоквирене
Црно-бијеле фотографије
На зиду моје собе
Мој прадјед Стипе ме поздравља
Са полеђине исписане црном тинтом
И на прсима му се сјаји одличје
Док у тамним кожним чизмама
Гледа у празно и смијеши се
Дошетао је у мој оквир право из каква
Давног фотографског атељеа
И понекад ме брине
Што ништа о њему не знам
Чак и оно што знам
Стало би у то једно ништа
Осим да је био у првом свјетском рату
И оставио за собом на овој плачној земљи
Мог дједа, којег никад видјео нисам
И чије име носим
А и кад бих га срео, ни ријечи не бих рекао
Што рећи човјеку који се толико тога наслушао
Фијука вјетра над лешевима у рововској ноћи
Дјевојачких пјесама на сијелима и дјетињег плача
У дрвеној колијевци
Још увијек повремено сједнем
И стрпљиво чекам да мој прадјед Стипе
У аустроугарској војној униформи
Изађе из свог црно-бијелог оквира
И уз снажан стисак руке ми каже
Како је добро опет бити меду живима.
|