|
Тематска ширина, језгровитост израза и танахни лирски тонови, дају овој књизи осебујни књижевни шарм и непријепорну снагу и сврставају је у круг понајбољих остварења класичног пјесништва на нашим просторима. Бакић је ту врло близак Шантићу, Ћатићу, Крањчевићу и другим нашим пјесницима који су живјели и стварали у прошлом стољећу. Треба казати да је Ђуро Бакић њихов одличан ученик и сљедбеник и да с невјероватном филигранском лакоћом плете ријечи у чисте лепршаве стихове из којих избијају живописни мелодични тонови. Рима је за њега занатски посао којег је свладао готово до савршенства. У прилог томе свједоче пјесме Мајци с љубављу, На очевом гробу, Величанствена пахуљица, Дилеме, Непоетско доба, Утјеха, Родне ми куће више нема и друге. Снага пјева и лирске поруке Ђуре Бакића понајбоље подцртавају стихови из пјесме под насловом Јаче од судбине:
- Тог кобног тренутка све је било као
- Да су у сред пјесме ранили славуја
- Да је оток среће на дно мора пао
- Да је рајске дворе разнијела олуја
Пјесме посвећене мајци и оцу, те оне које носе посвете познатим пјесницима Алекси Шантићу, Маку Диздару, Сергеју Јесењину, Изету Сарајлићу и неким другим познатим пјесницима и умјетницима дубоко су проживљене и буде носталгију на прошла времена у којима су се поезија и умјетност сматрали врхунским достигнућима. Данас је све друкчије и пјесништво је као и умјетност пала на најниже гране. Не чуде нас зато парадокси да се сувремено пјесништво одржава сјећањима на пјесничке класике какви су били Шантић, Јесењин, Диздар и многи други. Живе пјеснике, који једнако добро пишу као и многи класици и испостављају ненаплаћене рачуне држави и друштву за вриједна књижевна дјела, данас мало тко примјећује. Када једном напусте овај свијет, неке ће од њих будуће генерације хвалити и славити. Као што ми данас чинимо с пјесницима којих више нема међу живима, а чија дјела настављају живот својих аутора. И као што то чини Ђуро Бакић у пјесми Реквијем мостарском поети, која је посвећена Алекси Шантићу:
- Као што си рахат шетао Мостаром
- И на оном свијету почивај у миру
- Овим реквијемом одајем ти помен
- И клањам се твоме штапу и шеширу.
Бакићеве љубавне пјесме саткане су од истанчаних емоција, наде, жеље и ишчекивања да се на љубавном плану деси оно што се неће десити очекиваним интензитетом и сталношћу. Но, ако вријеме љубави пролази, вријеме љубавне пјесме остаје све дотле докле човјек живи. Осјећа то пјесник па се томе времену одужује сјајним љубавним пјесмама као што су оне с насловима: Изнад свега, Дефиниција љубави и Несавршено савршенство.
Пјевање о животу и његовим мијенама и пролазностима, открива осебујну пјесничку иронику, какву ријетко сусрећемо у нашој новијој поезији. Тако ће Бакић у пјесми Темељница живота, записати стихове:
- Да ова лакрдија названа живот
- Унаточ свему што дуже потраје...
док ће се у пјесми Утјеха нашалити и готово наругати властитом животу сљедећим стиховима:
- Не можемо спријечити што је неминовно
- Што не значи да се миримо са тим
- Стога кажем себи да је живот говно
- И да нема смисла жалили та њим
Пјесник притом знаде да ругање властитом животу осим смијеха не може изазвати никакве друге посљедице. Јер, живот је у основи лијеп док се здраво живи, а када прође, свеједно је каква ћемо му обиљежја придодати Због тематске разуђености, чисте лирске реторике, дубоке емоционалне проживљености и надасве високе литерарне вриједности, књига „Слика безимене љубави“ вриједан је допринос богаћењу босанскохерцеговачког и хрватског пјесништва којему Ђуро Бакић по својим људским и пјесничким коријенима припада.
|