|
Знано је како је Алекса Шантић почео рано са својом поезијом, са тек навршених двадесет година, што је коинцидирало са оснивањем српског историјско-фолклористичког (а за благдане вјерско-пјевачког) друштва „Гусле“ – у којем ће, и ван контекста са својом поезијом, деценијама бити један од најангажованијих и најистуренијих чланова и организационих предводника. Све повољности из блиског окружења ићи ће му у прилог, изузев оне примарне да није био довољно у дослуху са природом свог талента која је требала имати пред собом неку препреку (а није је било) или упорног такмаца. Вјероватно је ово друго Алекса могао назријети у Јовану Дучићу, који ће доста рано кренути за теоријом „ларпурлартизма“ за што је позната (и програмска) Дучићева пјесма „Моја поезија“ – гдје ће Алекса узнастојати на супротном становишту о и сопственој боли и саосјећању са свеколиким људством планете (као Крањчевић у „Анђелу бола“) које пати као дио оних „проклетих“ у првом стиху Интернационале.
|
Грађани Мостара: Нашем пјеснику, с љубављу (Фото: Ћамил Топуз)
|
|
Први дио живота му и рада био је завршен, отприлике, када се у Мостару покреће часопис „Зора“ и њему је 28 година. За први број „Зоре“ се, пјесмом „Остајте овдје“, уздигао први пут до домета врсног пјесника и могао се понадати да му се с поезијом коначно посрећило. Но, када се завршио и други његов период, са престанком излажења „Зоре“, њему је већ 34 године и не зна је ли још чега вриједног (уз „Остајте овдје“) до тада створио. Писао је, чинило му се, доста лако и спонтано, но двојио је је ли то показатељ за добар или лош укупни биланс. Да му се тад десило да нестане са животне сцене, не бисмо ми имали (данас и иначе) о чем посебном у вези с њим се бавити – или готово нимало како се бавимо Антуном Бранком Шимићем, или Бранком Радичевићем, који су из живота нестали прије тих година. Било би, на жалост, и превише препознавања, у Алексиној поезији докле је „Зора“ излазила у Мостару, шта се све налазило у његовој кућној лектири и улазило у његова расположења и привидно самосталне реминисценције.
|
Грађани Мостара: Нашем пјеснику, с љубављу (Фото: Ћамил Топуз)
|
|
А онда, као да је био опарен у блиском сусрету са врелом водом, снашла га је критика из пера Богдана Поповића који је управо том критиком у новопокренутом београдском књижевном часопису, започињао своју критичарску кампању и пледирање за истинске (по оној: „ни по баби ни по стричевима“) умјетничке домете. На први поглед могло је личити на сарказам и диверзију усмјерену на рушење иоле пјесниковог самопоуздања, али је (да кажем буквално или фигуративно) Бог био дао Алекси довољно видовитости да у Поповићевом тексту не види „циљање у кост“, него (уз похвалу за само двије пјесме: „Остајте овдје“ и „Моја комшиница“) брижност за његову бољу књижевну будућност, али у сврху које да Алекса мора „под хитно“ напустити увјерење да је у ту будућност већ чврсто закорачио према оној од старих Латина: „Poeta mascitur“.
|
 |
|
 |
Грађани Мостара: Нашем пјеснику, с љубављу (Фото: Ћамил Топуз) |
|
Као прво што је предузео према себи, било је да из главе, за сва времена, избаци помисао на женидбу и оснутак породице – јер ето, и без тога, није било довољно искористивог времена да поради на себи, тј. умјетничком дотјеривању и нежурењу с готовим производом за објављивање. Ваљда је то било према оној народној: „Или јаре или паре“, а да се женио и имао дјецу морао би одустати (највјероватније) и од скромних резултата (у будућности) које је дотад имао – с мало изгледа да убере још понеки „поен“ што га је имао са „Остајте овдје“ или „Моја комшиница“. Он је, хвала Богу, према себи поступио ригорозно и крајње су „ниски ударци“ који су од понеког били пласирани (од с нама живућих савременика) на рачун његове интиме и љубавног живота. Да није био строг према себи како је био – ми данас не бисмо овдје сједили (нити би било репрезентативних скупова из протеклих деценија) и разматрали поједине аспекте његова успјелог пјесништва, за којег смо сигурни да садржи десетак (или петнаест) непревазилазних остварења са ових простора. Нека се активни пјесници превише не уплићу у просуђивање (тј. да буду и књижевни критичари) нечијих пјесничких домета и развојног пута, јер су и сами увијек „у клинчу“ (или између чекића и наковња) да их неки дорастао критичар не „подухвати“ на начин како је Поповић подухватио Алексу поменуте 1902. јер питање би ли нашли снаге у себи да штошта вербалног отрпе и не упусте се у непродуктивну полемику због које би касније зажалили. Тако је неки надобудни пјесник – почетник покушао дезавуисати Јована Скерлића због негативне критике о његовом пјесништву. Дезавуисати тако да укаже да сам Скерлић није пјесник и не може разумјети природу пјесничке инспирације – на што је добио одговор да критичар није кокош да носи јаја, али знаде које је јаје мућак. А Поповић и Скерлић били су највећи ауторитети за критику за вријеме и у народу из којег је пјесник Алекса поникао.
|
|
Задња измјена: 2004-07-02
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|