|
Пригодна ријеч Алије Бијавице, предсједника КС СУБНОР-а Мостара, поводом 59-годишњице ослобођења Мостара, 14. фебруара 2004. г. у главном парку на Мусали и постављања обновљених биста народних хероја Хасана Захировића Лаце и Младена Балорде Лобре.
|
|
Прије 59 година, 14. фебруара 1945. године Мостар је коначно ослобођен након четверогодишње фашистичке окупације. Тих тешких и радосних дана сјећамо се с поносом, а и с тугом због погинулих синова и кћери за његову слободу. Зашто обиљежавамо овај дан и уопште сјећања на пређени слободарски пут Мостарки и Мостараца? Зато што сматрамо да подсјећања на овај дан учвршћују увјерење да жртве дате за идеале слободе подстичу снажно генерације које су остале иза њих да у миру граде демократске односе у духу толеранције и међусобног уважавања који ће омогућити достојан живот свих становника Мостара, без обзира на вјеру и националну припадност.
Посебан је овај дан када смо у могућности да вратимо на стара мјеста обновљене бисте народних хероја Хасана Захировића Лаце и Младена Балорде Лобре. За овај чин захвални смо Општини Стари Град, Урбанистичком заводу и Граду – Градској управи, као и грађанину који је бисте сачувао у току ратних збивања. Аутору биста академском вајару Флоријану Мичковићу изражавамо посебну захвалност на ангажовању око поновног постављања биста, чији је он и аутор.
|
Обновљене бисте мостарских хероја
|
|
Мостар је ослобођен у познатој Мостарској операцији која је трајала од 6. до 14. фебруара 1945. године. Крајем 1944. године ослобођена је цијела Далмација и велики дио Херцеговине.
У другој фази операције (13.2.), 19. и 26. дивизија извршиле су напад на град, 9. дивизија се пробила у долину Неретве сјеверно од Мостара, а 29. дивизија ослободила је Невесиње, Буну, Благај. Слиједећег дана, послије јаких борби, 26. и 19. дивизија ослободиле су Мостар, када је с југа стигла и 29. дивизија која је ослободила сва мјеста од Неретве до Мостара.
Други свјетски рат је трајао шест година – од окупације Пољске, септембра 1939. до капитулације Јапана, септембра 1945. године. За собом је оставио праву пустош, милионе убијених – спомиње се цифра од 55 до 60 милиона на обје стране и 35 милиона рањених – то је укупно близу 100 милиона људи. Други свјетски рат је, по свему судећи, превазишао до тада виђено у ратовима. Оставио је хиљаде живих костура које фашистички зликовци нису успјели убити у концентрационим логорима, као и геноцид над читавима народима и све до експлозије атомских бомби којима је отворена нуклеарна епоха тзв. ”равнотежа страха”, као незаобилазног чувара свјетског мира.
Мостар је током народноослободилачке борбе непокорен град. Мостар је пред Други свјетски рат имао 18.000 становника, а у народноослободилачком рату активно је учествовало близу шест хиљада, сваки трећи становник.
У народноослободилачком рату Мостар је дао преко седамсто и педесет палих бораца, углавном младића и дјевојака, четрнаест народних хероја. Седам објешених родољуба и више од хиљаду жртава фашистичког терора, као и 205 жртава рата.
За извојевану слободу Мостар је дао 2.384 своја становника, према подацима сакупљеним у Споменици Мостара 1941-1945., објављеној 1987. године.
Према овим подацима сваки осми Мостарац није дочекао слободу. Њихови животи су се гасили у јамама, у Буни, Неретви, у Јадовну, на Рабу и Пагу и многим другим знаним и незнаним стратиштима, на вјешалима по трговима Мостара, пред стрељачким стројевима окупатора и домаћих злочинаца на Овојцима, у Ортијешу, Лакишевинама, Рашкој Гори и другим селима, у концентрационим логорима на Бањици и Мамули, у Јасеновцу и Старој Градишки, у Италији, Њемачкој, Грчкој, Норвешкој, у многим затворима, као и на ратиштима партизанске војске широм бивше Југославије. Они су се трајно жртвовали за нашу будућност коју нисмо успјели сачувати. Међутим, дужни смо им дуг сјећања и управо због тога да нам се не би десило ово што се десило у сукобима 1992-1995. Да нам се више никада не понови.
|
Градоначелник Мостара Хамдија Јахић полаже цвијеће на спомен-обиљежје
|
|
Изнијећу и нека критичка становишта. ЗАВНОБиХ је БиХ конституисао као државу равноправних народа и грађана Муслимана, Хрвата и Срба и других. Међутим, кад је ријеч о Муслиманима, било је друкчије.
Иако су по бројности трећи народ на просторима екс Југославије у најважнијем партијском документу, напримјер у Програму СКЈ из 1958. године, уопште се не спомињу. На Муслимане је вршен притисак да се ”национализују”. И даље се друштвено-политичка улога њихова миноризира или игнорише, док се политички, културно и општедруштвено запостављају, што је имало за посљедицу да се поновно покрене исељење Муслимана у Турску. То је имало за посљедицу њихов велики егзодус. Према турским изворима, у ту земљу се послије II свјетског рата иселило 190.000 Муслимана. Тек 1963. године Муслимани су признати као народ и да као такви буду уважавани као равноправни с другима. Међутим, у пракси се то не остварује: немају своје националне институције, негира се језичка традиција, немају написану своју националну историју, олахко се дисквалификују њихови научници и културни ствараоци. Након Титове смрти (1980.) на сцени су национализми комшија тако БиХ постаје полигон за агресију на Босну и Херцеговину, која је имала за циљ потпуно физичко и духовно уништење Муслимана путем невиђеног злочина и геноцида.
Ту је и секташки однос према Хрватима западне Херцеговине, који, такође, подлијеже објективној анализи. Због околности да је готово цијела Босна и Херцеговина била под влашћу НДХ послије завршетка II свјетског рата политички најтеже је била кажњена западна Херцеговина. Као значајно упориште те назови ”независне државе”. Истина, један број антифашиста – партизана бранио је част западне Херцеговине која је дала двојицу народних хероја: Јуру Галића-Великог из Бијаче код Љубушког (погинуо 1943.) и његовог сестрића Маријана Приморца (погинуо 1946. од остатака усташких постројби).
Секташки, у суштини репресиван став према западној Херцеговини, трајао је све до познатог Мостарског савјетовања 1966. године које је организовао ЦК СК БиХ. Овим савјетовањем је скинута ”политичка хипотека са западне Херцеговине”, која је омогућила активно укључење у политички живот овог дијела БиХ. На путу потпуне рехабилитације испријечило се масовно одлажење радне снаге у свијет, као резултат заостајања овог краја у економском смислу. Међутим, захваљујући иницијативи Бранка Микулића, тадашњег предсједника ЦК СК БиХ, квалификацијом ове емиграције у економску, а не политичку са западне Херцеговине је скинута коначно политичка анатема. Од тада су Хрвати Босне и Херцеговине потпуно равноправни, све до доласка националних странака на власт.
На многим водећим државним и политичким функцијама налазе се бројни кадрови из западне Херцеговине. Напримјер, из малог мјеста Вира код Посушја заузимали су истакнуте републичке функције Никола Филиповић, Анте и Божо Будимир, Ивица Ловрић, Мато Ореч, Кажимир Јелчић (из Чапљине) и др. Бранко Микулић је у то доба могао равноправно разговарати с тадашњом предсједницом ЦК СК Хрватске Савком Дапчевић Кучар.
С дужним поштовањем и захвалношћу трајно ћемо се односити према жртвама 305 хиљада погинулих бораца у народноослободилачком антифашистичком рату и шехидима, погинулим ратницима Армије Републике БиХ, као и свим жртвама фашистичке агресије и геноцида у оба рата.
|
|
Задња измјена: 2004-07-15
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|