Имао сам осјећај да сам још на мунари кад сам сишао доље у џамију и заузео мјесто у трећем сафу, одмах иза Идриза сарача. Примијетих да ме многи у чуду гледају. Нисам могао одгонетнути због чега сам тога дана у вријеме подневне молитве њима био другачији него иначе. Од онда па до данас, то је за мене остала загонетка. Прождирали су ме погледима, Мевло!
Салих-бег је, учинило ми се, за неког рекао (намјештајући се у вријеме молитве): Гурбет, шејтан, скот. Не би то Салих-бег, помислих, рекао без разлога. Он је паметан човјек, а ја сам будала што мислим да ово није ни вријеме ни мјесто за то. Ово је свето мјесто, људи се потпуно предају Богу у молитви па није ни чудо да се понекад начас изгубе из овога свијета. (Па зашто се то и Салих-бегу не би могло догодити, паметно закључих.) Ево малочас, и мени се нешто слично десило па не знам гдје сам, заправо, био ово пола сахата, тамо-горе на мунари; овдје-доље с њима, или негдје другдје. Нигдје нисам могао бити јер нигдје се не може бити. Ил’ си негдје ил’ не можеш бити нигдје, ух!
Данас је 14. Ша’бан. Уторак је. Подне је и жена у то вријеме на намазу нема у џамији. Оне су сада у кућама с Аллахом на уснама. Па како онда горе, на манфилама, видјех тебе док сам, шкрипавим басамацима, силазио низ мунару послије проученог езана. Ти си ме само кришом погледала и крајичак јаменије пребацила око врата. Мало си се, још, устрану помјерила као да си жељела неком драгом поред себе мјесто направити, а била си сама. Или, бар, ја нисам никога видио горе на манфилама осим тебе, и сама, и ја који сам, тек сишао са мунаре.
Џемре, ах џемре, јекну у мени док су ми мисли лелујаво играле и дрхтуриле пред страхом који ми се бечио из понора несигурног. (Мевла се још јаче згрчила од покривачем.) Молио сам се сагињући тијело час горе, час доље, клечао, додиривао главом ћилим; окретао главу лијево-десно, нешто проговарао. Зјеница ми се засјенила, око заросило, мисао помутила.
Страх ми прекину молитву хад примјетих да се михраб продубио, издужио у вретено, испунио се хиљадама стакленцади која су се на сунчевој свјетлости (јер се михраб продужио до у дио осунчане харемске башче) преламала у хиљадама најразличитијих боја (као калеидоскоп, гријешно се присјетих, којег ми као хедију даде, још давно, дјед Хајро). На крају вретена, у џеннетском уресу, на клупи међу ђуловима, са ђерђефом у крилу, сједила си ти, Мевло, окренута лицем Осман-ефендији који се налазио у михрабу.
Нико од присутних ово чудо као и да не примијети, осим мене. Сви су наставили са молитвом као да се ништа око њих није догађало. Понеко би с невјерицом у мене погледао, а ја бих се томе још више чудио док сам управљао поглед према манфилама на којима си била ти. Ни ти себе, вјерујем, ниси примјећивала тамо у башченском вретену јер си ми укоченог погледа и као окамењеног лица (на ком су се само усне покретале) ишаретом дала знак да се већ једном оканим сталног окретања. Помислих, једна Мевла тамо у вретену, испред мене, са ђерђефом, друга, горе-изнад мене клања и ишаретом ме прекоријева.
И ја окренух главу на десно, па онда на лијево јер су то и сви други чинили. Почеше се дизати и пролазити покрај мене док сам ја још клечао. Зачух их како говоре: Јадник, није он крив. Аллахова је то воља. Боже, а био је добар човјек. Јах, у свему треба имати мјеру па и у дерту. Тако је то кад човјека шејтан залуди.
Прође и Осман-ефендија. Чух га како неком говори: Ово је први пут, откако је џамије, да се езан није чуо. А био је на мунари.
Боже мој, врисну у мени, смилуј се овом човјеку. Шта му се то могло десити па о њему само говоре. Мора да се сам страшно огријешио или су ту неправду други њему нанијели. Било како било, није му лахко. (Осјетих да ми брада задрхта док сам полутихо изговарао Сејјиду-л-истигфар.)
Трзнуо сам се када ме опекао нечији поглед на затиљку. Блага дрхтавица прође ми тијелом. Постадох свјестан да сам остао сам у џамији. Мукла тишина се порађала из сивила кишног облака који је у часу прекрио сунце. Не сјетих се погледати у вретено и провјерити да ли си још увијек тамо. Мислећи на тебе, заборавих на себе. Изиђох. На прагу џамијских врата дочека ме Осман-ефендија. Учинило ми се као да ме дуго гледао и као да ме нешто желио питати. Тек што је изустио, ријеч му прекиде муња па онда прасак. Небо се преломи. Земља задрхта. Божије давање, промрмља Осман-ефендија док је намицао херезу на џамијским вратима. Кијамет, мој Осман-ефендија, кијамет, додадох ја.
Обојица смо журно нестали под кишним покривачем. Један на једну, други на другу страну.
Мевла коначно отвори очне капке натекнуте од цјеловечерње несанице и с невјерицом погледа у празно.
|