Biserka Rajčić
SAVREMENA POLJSKA
KNJIŽEVNOST
Adam Zagajevski |
|
|
KRAJ LETA
Prigradski voz juri kroz pustinju vila
kao bodež, koji za srcem samo žudi.
Iz zvučnika dopirao glas nekog diktatora
a veverica skakala s grane na granu,
bežeći od mog pogleda.
Kraj leta, teške šišarke kedrova,
kaluđerica u debeloj, mrkoj rizi
smeška se kao neko ko sve razume.
Nad uljanom površinom ribnjaka jure vilini konjici,
čamci plove nagnuti i tonu u purpuru pospanog sunca,
žega dodiruje svaku stvar i kožu kao carinik,
poštar drema na klupi, iz kožne torbe
prosipaju se laste pisama, u travi topi se sladoled,
krtice prave humke u znak sećanja na vitke junake,
koje niko neće prepoznati. Tamno drveće nad nama a između
njega
zeleno plamenje.
Dolaze septembar, rat, smrt.
Prijevod: Biserka
Rajčić
|
|
Boris Jovanović: Apstraktni oblik III |
ODBRANA VATRENOSTI
Pred nama je zreli Zagajevski.
Jedan od pet najznačajnijih pesnika sveta. Dva puta kandidovan za
Nobelovu nagradu. Već dvadesetak godina stanovnik sveta. Jer, živi u
trouglu: Pariz-Teksas-Krakov. Uskoro će se trajno naseliti u
Krakovu,
u kome je kao i Miloš kupio stan. U Krakovu je započeo svoj svesni
život. Upisao je i završio studije filozofije. Doktorirao filozofiju.
Predavao je do uvođenja ratnog stanja 1980. kada je kao i mnogi
drugi angažovani intelektualci otpušten s posla.
Debitovao je 8.12.1970. u okviru grupe Sada (Kornhauzer, Visoglond,
Banaš, Turovski, Zagajevski, Ratkovski, Ričaj, Novakovski...), kada
je u Domu pisaca u Krupnjičoj 22 pročitan manifest grupe: ”Grupa 848 želi da ostvari kreativno postulate Partije u oblasti književnosti i
umetnosti. Umetnost tretiramo kao ideološku kategoriju, kao izraz
određenog stava i filozofije... I dalje: Partijska umetnost kakvu
želimo da stvaramo mora predstavljati umetnički izraz avangardizma
Partije - mora stvarati model novog čoveka sposobnog da snosi
odgovornost i napore u vezi s građenjem Sutrašnjice.
Model čoveka svesnog odgovornosti koja ga opterećuje i teškoće koje
stvaralački mora da prevaziđe - to je herojski model komuniste.
Tim ciljevima služe sva umetnička sredstva koja ga izražavaju,
posebno eksperimenti i traženja. Avangardnim ciljevima mogu da služe
samo avangardna sredstva...”
Pesnici rođeni sredinom 40-ih godina ulogu svoje generacije videli
su u širokom povezivanju fronta socijalističke umetnosti,
suprotstavljajući se suprotnim pogledima i demaskirajući ograničenja
koja onemogućuju stvaralačkoj sredini da potpuno izrazi problem
socijalizma.
Istoj problematici sa svojim prijateljem Julijanom Kornhauzerom
posvetiće i studiju Neprikazani svet (1974.). U njoj su razmotrili
stvaralaštvo ili pre kulturnu svest više generacija poljskih pisaca
koji su stvarali posle 1945.: Pajper, Gombrovič, Ruževič, Herbert,
Galčinjski, generacija Savremenost, Grohovjak, Generacija 60' i tzv.
mlada generacija, Karasek, Krinjicki, Baranjačk, Lipska i dr.
Predstavnicima starijih generacija zamerali su da nisu adekvatno
izrazili svet u kome žive i da su tome kriva ograničenja koja im
društvo nameće, a i oni sami, delujući u okviru generacija, pravaca,
grupa. Međutim, i tzv. Novi talas je čitavih 10 godina nastupao kao
grupa i mnogo šta činio u ime grupe. I ne samo to, nastupao je
krajnje polemički, s ogromnom dozom omalovažavanja dostignuća
starijih generacija. Zahtevajući od starijih generacija radikalnu
promenu, pre svega adekvatno prikazivanje sadašnjeg trenutka, jer im
ono što nude Ruževič, Herbert, Gombrovič nije dovoljno. Ko zna dokle
bi delovali grupno da 1980. nije uvedeno ratno stanje, cenzura, da
nije došlo do surovog kažnjavanja zbog objavljivanja u samizdatu,
gubljenja posla i nemogućnosti obezbeđivanja minimuma egzistencije
sebi i svojim porodicama.
Posle decenije ”solidarnosti”, kako je Zagajevski nazvao pripadnost
generaciji koja je debitovala oko 1968., grupama poput Sada, Hibridi
i dr., do međusobnog udaljavanja došlo je prirodno. Mnogi od pesnika
napustili su zemlju. U početku se činilo na kratko. Baranjčak i
Zagajevski, donekle i Krinjicki su ilustracija toga. Odlazili su,
vraćali se, koristili stipendije, bili prevođeni na značajne jezike,
učestvovali na festivalima poezije širom sveta. S obzirom na jezik i
poruke svoje poezije bili su traženi. Nudili su pesnički veoma
rafinirano izraženo lično iskustvo. Ono čega na Zapadu odavno nije
bilo. Jer, nije bilo odgovarajućih biografija. S obzirom da se radi
o ljudima izvrsnog obrazovanja i široke kulture, jer su to većinom
bili profesori univerziteta, dobijaju ponude da predaju na poznatim
univerzitetima. Kako je na Zapadu, naročito u Americi književni
život pretežno koncentrisan oko velikih univerziteta, oni su se
sjajno uklopili u njega. Počeli su vrlo brzo da vode glavnu reč, jer
su unosili nešto potpuno novo. Put im je donekle utro i nobelovac
Česlav Miloš, koji je u Americi živeo od početka 60-ih, radio na
Berkli univerzitetu i prevodio poljske pesnike.
|
Boris Jovanović: Louis |
Ali, vratimo se Zagajevskom. Početkom 80-ih bio je autor zbirki
Saopštenja, Mesarnice, Pismo, Oda množini, Putovati u Lavov. U njima
je činio jasne idejne, političke, estetske izbore, iznosio stavove,
postavljao pitanje svog identiteta, pokazivao da želi da adekvatno
izrazi svet u kome živi. ”Naša umetnost bila je prepoznavanje terena
i oružje” - rekao je on. Dolazak na Zapad, u potpuno novu sredinu,
nametao je neminovno promenu poetike. Mada, do toga nije došlo preko
noći, Zagajevski je shvatio da treba da sačuva ”sadržaje” koje
poseduje, a da ”olabavi okvire”, da dopušta sebi slobodnije
asocijacije, da se ne suprotstavlja tokovima svesti. Njegov stih,
naročito u zbirci Platno, metaforično rečeno, počinje da se ”otvara”
na stvarnost. Dovoljno je životno iskusan, dovoljno obrazovan,
poznaje izvrsno savremenu svetsku poeziju da pišući o sebi, Poljskoj,
umetnosti, ne ode u sentimentalnost. Da bi sebe sprečio u tome
primenjuje sve češće ironiju, omiljeni postupak poljskih pesnika, i
onih koje je u svom Neprikazanom svetu kritikovao. S obzirom da je
tema njegovih pesama i zbirki umesto stvarnosti sve češće umetnost,
od Krakovske avangarde, koja mu je dugo bila uzor, sve češće se
okreće unazad, dospevši tako do baroka i klasicizma XVII veka,
odnosno pozajmljujući iz njih dva značajna postupka, alegoriju i
personifikaciju. O promeni stava rečito govori naslovna strana
zbirke Platno koju je projektovao čuveni poljski slikar Jan
Lebenštajn, koji je od kraja 50-ih živeo u Parizu i sa kojim se
Zagajevski družio. Platno-slika otkriva nov ton u njegovoj poeziji,
ton melanholije, čak smrti. Osim likovnosti njegova poezija poprima
i muzičnost. Naravno, ne zbog toga što u stihovima često govori o
poznatim slikarima i kompozitorima, poljskim i stranim. Iako neki
stihovi formalno deluju razbarušenije i očigledno su dvoznačni, u
biti su komponovani na principu harmonije, instrumentalizovani.
Ima tu još nečeg novog. Pripadanje grupi, kolektivni nastup, čak
kolektivno poimanje čoveka i sveta zamenila je ”usamljenost”, kako
stoji u naslovu njegove knjige eseja. Njegov vršnjak i kolega Julijan Kornhauzer sumirajući poslednjih dvadesetak godina
stvaralaštva Zagajevskog to vidi kao ”put od odgovornosti/
solidarnosti do nezavisnosti/ usamljenosti”. Osim toga, moglo bi se
to predstaviti i kao govorenje svetu ”da” umesto dotadašnjeg ”ne”.
Jer, ”ne” je bilo stvar izbora ovog talasa, ali i istorijska nužnost.
Taj prelazak ispoljio se i kroz napuštanje politike, jer su Poljaci
s padom komunizma stekli slobodu, izborili za demokratiju i
bavljenje politikom od strane pesnika više nije bilo neophodno. Kao
što ni Ruževiču nije više potrebno da govori ”stegnuta grla” o
iskustvima drugog svetskog rata ili Herbert šifrovanim, Ezopovim
jezikom o aktuelnim zbivanjima, da vlasti ne prepoznaju to kao
kritiku sistema i zabrane.
U Ognjenoj zemlji i Žeđi Zagajevski prihvata svet u svoj njegovoj
složenosti, sa svim njegovim suprotnostima, sa Bogom, dobrim i
surovim. Kritičar Jaroslav Klejnocki kaže da je to prihvatanje
filozofa koji je očaran raznorodnošću, šarolikošću, promenljivošću
sveta. Odnosno, sada ispunjava svoje ”privatne obaveze”, kao što su
to činili pesnici starije generacije, poput Herberta, tako da glavne
teme njegove poezije mogu da se smeste na prostoru između
”filozofije” i ”etike”. Jer bez obzira na svoj stoički stav pesnik
nikada ne može da se pomiri sa moralnom nepravdom stvarnosti - kaže
drugi pripadnik Novog talasa, Stanislav Baranjčak, koji je prošao
sličan put u živom i pisanju.
I pored širom otvorenih očiju na putu kroz život kultura, a pre
svega elitna kultura je najvažniji element ”autoportreta”
Zagajevskog. Cilj je njegovog putovanja kroz prostor i vreme,
odnosno življenja. Neophodna mu je kao vazduh. Jer, učešće u njoj ne
svodi se na izolaciju od sveta i uživanje u njenim tvorevinama. Ona
je, najpribližnije rečeno, živi muzej. Malroov muzej mašte. Za
razliku od pesnika starije generacije, pre svega Herberta, koji se u
evropskoj kulturi kao istočnoevropljanin osećao Varvarinom ili
Ruževiča koji je vidi kao Arkadiju i oseća se neostvarenim,
Zagajevski, već više od četvrt veka građanin sveta, superiorni
intelektualac, poliglota te probleme uopšte nema. Mada je svestan da
je u svetu veoma malo onih koji svet kulture spoznaju i razumeju kao
on. Pogotovu što je svoje rano ”direktno govorenje”, ”govorenje
istine” zamenio metaforom i blagom ironijom. Svoj novi jezik i
teorijski je objasnio u eseju ”Opaske o visokom stilu”, u kome kaže:
”Visoki stil posreduje između duhova prošlosti i provizorne
sadašnjosti”. Pre tridesetak godina sjajni poljski istoričar i
teoretičar književnosti Rišard Pšibilski tu pojavu u poeziji nazvao
je ”novim klasicizmom”. Čini mi se, da bi se ta odrednica i te kako
mogla primeniti na najnovije stvaralaštvo Zagajevskog, kako na
pesničko tako i na esejističko, na njegov najznačajniji plan
-
na
jezik, istovremeno višeslojan, emocionalan i objektivan. Jezik koji
služi nečem veoma bitnom u današnjem svetu - odbrani vatrenosti,
kako glasi naslov poslednje zbirke njegovih eseja.
Beograd, 31.3.2003.
|
|
|