Pero Zubac
KOŠĆELA
šibi
i mišu |
|
Ima
stablo košćele u Mostaru
koje pamtim
i osećam da to drvo pamti mene.
U snu umemo da razgovammo.
Za leta, u seni krošnje,
ja čujem pesme iz detinjstva
a
glas nije u meni.
Ne znam šta drvo misli
o
meni jer mu ne razumem jezik.
Kako razgovaramo?
Moja draga zna jezik biljaka.
Ono ponekad
piše moje pesme.
Ja slušam ljude koji
sede
pod stablom. Piju kafu.
Iz leta u leto.
Iz veka u vek. |
|
|
|