|
Више је било оних који су збијали шалу на рачун ових сиромаха. Руку на срце, у томе је било и оног здравог хумора, који је мамио смијех и симпатије. Садикину и Нурифову љубав су поредили са хорозом крештавцем и кокицом пиргом.
„Малехни они, па малехна и дјеца“ – говорило се.
Док су пролазили сеоским путељком, добри људи су у њима видјели оно љепше. Попут пјетлића Нуриф је ишао испред своје кокице, а за њом, по висини и старини, трчкарали су пилићи. Најмањи у колони је био Ахмица. Једва да је био одвајао од земље, посртао је, падао, устајао и притрчкивао…
Када би нечија пријетња попут јастреба кидисала на њих, пилићи би се, у трку, за трен нашли уз мајку. Она би чучнула да их све пригрли и заштити од уљеза. Јастреб би ударио у празно. Чим би опасност прошла, из крила и испод димија прво би извириле главице, а онда би се голуждравци, уз раздрагано пијукање, разлетили на све стране. Сајма би их пребројавала. Најлакше их је разликовала и препознавала по боји перја. Чинили су шарено јато. Четверо је било црно, троје бијело, двоје жуто једно риђе пиле.
Када би ожеднили или огладнили, Садика је посипала мрвице и призивала дјечицу: „Пи-пиии-пиии… Дођите: Омере, Сајмо, Сафија, Сафете, Едхеме, Мустафа, Ханифа, Зумрета, Ахмице!“ Нити једно није смјело остати ни жедно ни гладно.
Мрвице је доносио Нуриф.
Одлазио је по мраку.
Долазио је по мраку.
Дјеца га данима нису виђала.
Више из сажаљења него ли из самилости, цазинске газде Нурифу склепаше брвнару на крају села. Гурнуше га украј. Да никоме не смета.
Међу онима, за које је надничио, најшире руке је био Салих-бег Хасановић и његова жена Расема. Није им било суђено да имају дјеце. Имали су све друго, а као да нису имали ништа. Нуриф је неријетко могао да чује из Расеминих уста, како би се радо мијењала да може, као што не може, са његовом сиротицом Сајмом.
„Мој, ти, добри Салих-беже, једино богаство је у евладу“ – казивала је и умивала се сузама.
Једном, и више мједном, језик беговице је клизнуо како не ваља. У налету жала што ће цијело богатство остати без насљедника, ујела је Нурифа за срце. Ломећи прсте на рукама, приупитала га је: „Нурифе, дај ми оно дијете што га Садика носи у стомаку!“
„Не дам!“ – потресао се Нуриф. „Све ми узми, али дијете ти не дам!“ – казао је.
Испричала је то Салих-бегу. „Погледао ме је, а као да ме је сабљом сасјекао“ – пожалила се.
„Моја ти, Раско, тешко си огријешила душу… Тражи халал и растерети своје срце!“ – разборито је казао Салих-бег и позвао се на вјеру и постекију на којој се клања Богу. „Од драгог Бога ћу искати да ти опрости гријех почињен у великој жељи да имамо насљедника…“
Расема је заплакала.
„Бог је тако хтио, а Његова је најпрећа“ – покушао је утјешити жену, онај који је више и чешће од других даровао Нурифову кућу. Редовно је давао зекјат и витре његовој дјеци. Када су други давали шаком, он је давао капом. Када су његову дјечицу напајали сурутком, он је – млијеком. Ако су други нудили сир, Салих и Расема су давали кајмак.
Временом, мрвице Хасановића за Нурифа су биле слађе од нечијих брда халве.
Руку на срце, колико год је ко давао Смакама, увијек је било недовољно за многобројна уста.
На сиротињској софри, уз кукурузни хљеб, најчешће су гладна уста чекала пура и кромпир. Права ријеткост је била да замирише месо. Отуд, у тој сиротињској кући, бајрамски благдани су дочекивани с посебном радошћу… Заједно са рамазанским сомунима и курбанским месом, замирисале би душе Нурифових сирочића.
Било је тако како је било: увијек више уста него кашика.
Нурифу је најмање остајало.
Успављивала га је и будила жеља: „Боже, дај ми бар једном да се наједем, макар одмах црко!“
Пожалио би се онима који су осјетили глад. Тјешили су га тако како су могли и знали: „Нурифе, није добро ни када се преједеш, ваљаћеш се од болова у желуцу… Нити можеш лећи, нити се можеш усправити.“
Они, који су га сланим мрвицама питали, слатком шалом су себе хранили: „Ко гладује дуже живи мој Нурифе… То је научно доказано!“
Стомака сраслог с кичмом, Нуриф је говорио онако како су цријева крчала: „Гладовање је болест која не боли, али човјеку дође таква мучнина да би повратио желудац. Позелени од муке. Повратио би од неког зора, али немаш шта повратити. Цријева крче, преплићу се попут гујавица на сухом, отимају се за мрвицу које нејма, за кап млијека којег нејма…“
Каква фајда од сазнања колико је пута прегладнио? Коме и зашто такво сазнање? Он, Нуриф, најбоље је знао да сит гладноме не вјерује!
Стотину пута је пожелио да га нејма, само да се не пати и не гледа оне који уз њега пате. Једном, и не једном, видио је себе како виси на са омчом око врата. Долазио је на помисао да се баци под воз, да скрати муке, али, чим би помислио на своју дјечицу, одустајао је. Воз би прохуктао даље, а он би клекнуо на земљу и молио: „Боже, знам да је гријех одузети себи живот, јер живот си ми даровао Ти, Свемилосни и Свемогући Господару.“
Оне ноћи, када се вратио из чаршије са испраћаја на хаџџ Салих-бега Хасановића, као и обично гладан је прилегао на сламарици. Глад је потискао задовољством што је будућем хаџији могао издвојити неколико металних новчића да се нађу на путу за Мекку. Овај је одбијао да узме, али га није могао одбити.
„Дајем с халалом Салих-беже“ – казао је и гурнуо кесу у џеп. „Узми хаџија, гријех ти је да ме одбијеш!“
Бијели хљеб, ког је купио у чаршијској пекари, није помишљао да начне. Донио га је дјеци. Да осладе душу бијелим хљебом. Он је гледао. Дјеца су јела. И док су се његови сирочићи отимали за бијеле мрвице, задријемало му се.
Заспао је.
Уснио је најчуднији сан.
Као, он, Нуриф Смака, засјео за оргомну софру, а на софри брда и долине од хране. Нека од јела никада прије није видио. Царска вечера. Могао је бирати: бегова чорба, пилав каквог је султан на Босфору јео, сонгандолме којима су сладила уста султаније, буреци из којих су вирили комади сјецканог меса, јањетина с ражња, кадаиф, баклаве, агде, мед и медовина…
Он гледа храну, а као да храна гледа њега.
Не може вјеровати да је сам сјео за софру.
„Садика жено, не могу ово сам јести!“ – казао је и довикнуо: „Зови дјецу!“
Чује и види Садику. Разлетила се по ћошковима и буди пилиће. Зове их радосним гласом: „Диж’ те се… Омере, Сајмо, Сафија, Сафете, Едхеме, Мустафа, Ханифа, Зумрета, Ахмице!“
„Немој које заборавити“ – моли је Нуриф.
Када су сви посједали, још је било мјеста.
„Садикице драга, нећемо још почети јести…“ – подигнуте обрве вели Нуриф. „Има још гладних… Похити по Сабита у комшилук, можда је гладан легао… Није имао ко ни Селиму спремити вечеру, Боготи зовни и њега…“
Садика је већ на ногама. Прије него што је до врата стигла, Нуриф се сјетио старе и болесне Музаферовице… „Зовни и њу, она воли баклаву, а море бити и кадаиф… Похити Сајмо да се бегова чорба не охлади!“
Комшије стигоше и посједаше око софре.
„Има ли још мјеста?“ – пита Нуриф.
„Нејма!“ – каже Сајма.
„Е- е, сад, с бисмилетом, па бујрум...!“ – радостан је домаћин.
Када је пошао кашиком да сркне бегову чорбу из тањура, у једном тренутку, све је нестало. Као да је неко магијом склонио софру и са софром храну.
Од туге, чуђења, чега ли, Нуриф се трзнуо из сна. Када је отворио очи, врх његове главе стајао је трговац Салем Арнаут.
„Хлупао сам на врата, али ме ниси чуо. Спавао си као топ. Ни дјеца те нису могла пробудити…“ – говорио је онај изнад њега.
Нуриф се није дизао. Није могао. Опијен сном, каквог ваљда нико није уснио, трептао је очима попут превареног дјетета. Све се у један мах распршило као мјехури од сапунице.
„Дошао сам лијепим послом…“ – казао је трговац. „У аманет ми оставио хаџија Салих-бег Хасановић, прије него што је кренуо на далеки пут…“
Нуриф је подигао главу.
„Твоја дјеца се већ радују…“ – казао је озареним гласом мусафир.
„Истрчала су ван, једно преко другог… Ни Садика није сачекала да те пробудим… полетила је и она у авлију!“
Ништа му није било јасно. Протрљао је очи да боље види онога који му је говорио: „Добио си посао и бићеш свој газда...! Тако је казао и хаџија Салих-бег, да му Драги Бог хаџџ упише у севап.“
„Ко, газда? Какав болан ја газда?“ – скочио је на ноге Нуриф.
„Ако одеш до прозора и погледаш, све ће ти се само казати“ – уз блажени осмијех узвратио је трговац Салем.
Погледао је кроз прозор.
„Видиш ли оног коња?“
„Видим!“
„Је ли упрегнут?“
„Јесте… Видим и коњска кола!“
„Е, Нурифе, оно је све твоје!“
Завртило му се у глави. Чуо је и није чуо када је гост говорио: „Салих- бег ми је уредно све платио и казао како је то нијет његов и његове жене Расеме, да му Драги Аллах упише и овај севап. Њему севап, а теби посао. Обрадуј га, када се врати с хаџџа, да си већ некоме превезао дрво, сијено, фасунгу из продавнице… Своју муку наплати. К’o, своје! Хаџија не сумња у твоје поштење, и то је рекао…“
Нуриф је још нешто канио изустити, али ријеч није прелазила преко усана. Није стигао задржати госта. Остао је у ушима његов глас: „Ја сам своје завршио, а ти гледај како ћеш своје!“
Већ сутрадан Нуриф је сједио за својом софром. Додуше, није била онако велика као у сну, али су око ње комотно посједали Нуриф, Садика и њихово десеторо дјеце.
Још је било мјеста.
Позвао је и комшије да му слађе буде.
Прије него што је ставио залогај у уста, још једном се кренуо иза себе и погледао има ли још неко гладан.
Почео је да једе.
|