|
Под успављујућим свјетлом
дугуљасте кутије,
оловка топла, а поглед је стран,
куда и како кроз маглу путујем
не знам ја камо, нит’ желим да знам.
Мутна ал’ топла лопта ме прати
можда бар она пут овај зна.
Жути се с неба, крај мене сједа
носи са собом облак ми слан.
За руку ухвати мјесец
умотај у папир и окачи на зид,
буди као облак – прати га свуд.
Можда ти поклони љубав
и заувијек остане пун.
Мостар, 3.2.2007.
|