|
Цијели свијет под једном капом
Због тога најновији предсједнички избори у Америци, у новембру 2008. године, имају далеко разуђеније садржаје и облике и дубље импликације него што је то био случај код ранијих „обичних избора“. Све оно што их прати и што ће тек доћи представља дубинску анатомску ресекцију и разоткривање друштвено-политичких, економских, социјалних, етичких, етничких, спиритуалних, историјских, религиозних, културних, традиционалних и ко зна још којих и још каквих стања, вријења, контроверзи, бистрина, мутежи, дисонанци и хармонија суперсложеног организма данас најјаче државе Колумбовог Новог Свијета.
Јер, што већ знате, САД су цијели свијет „под једном капом“. Окупљен између Пацифика, Мексичког заљева, Атлантика и Канаде изненадном игром историје коју је „скривио“ Колумбо. Нема народне односно државне припадности, па чак ни етничке групе које постоје на Земљиној кугли а да није заступљена на просторима 50 америчких федералних држава.
Нема расе нити боје коже која се не налази у широком спектру америчког расног колорита. Бијелци, Црнци, Црвенокошци, жућкасти Азијати, тамњикави Арапи, „сивкасти“ становници ледене Аљаске. Нема религије односно религиозних секти која није изградила овдје своје богомоље или увела своје свеце и молитве. Протестанти, католици, православци, муслимани, Јевреји односно јудаисти, будисти, Сики, шитоисти, заратрусти, таоисти, конфучијанци, бахаисти, сунити, шиити, суфисти, вехабије, Амиши, Мормони, Јеховини свједоци, спиритуалисти, мистици, бахисти, евангелисти, бабтисти, сљедбеници Рама Кришне, брахамисти, бенедиктинци, бернандинци, фрањевци, петровци, картузијанци, аугустинци, гилбертинци, триниарци, доминиканци, капуцини, кармелићани, језуити, пуританци, методисти… Ако се овај број религија и секти неким чини ипак претјеривањем, износимо податак да прецизна научна статистика каже како у свијету постоји 4.300 религиозних група које свака на свој начин тумаче Створитеља, вјерске постулате и обавезе. И кладимо се да од сваке групе на тлу САД постоји барем три сљедбеника. Сви они имају своја имена за Бога, свеце, посланике, свете духове. Понекад се срамежљиво сложе да је Бог ипак један једини за све људе. Али унутар тог огромног мноштва вјерских океана, мора, ријека, потока и поточића, који се жубораво потихо куну у „једног јединог Створитеља“, вулканском снагом врију моћни вирови разлика, неслагања, контроверзи и сукобљавања. Па када би се те супротности једном духовно распомамиле – шта би све могло бити са Америком!
Уз то ту су и социјална слојевитост и шаренило, многозначна политичка опредјељења и идејна гледишта. Има либерала, конзервативаца, демократа, чврсторукаша, „опуштених“ модерних духова итд…
Има танки, пребогати слој милијардера. Слиједи их нешто дебљи слој милионера. За њима долази добро стојећа средња класа коју не море главобоље око свакодневног хљеба. Има ниже средње класе која мора да се послужи мјесечним рачуницама прихода и расхода. Има подоста оних који живе од данас до сутра. Има их 40 милиона без здравственог осигурања и око 30 милиона који живе на граници биједе. Има бескућника и скитница који живе од бачених залогаја. Има лопова, пљачкаша, обијача, разбојника, силеџија дјечака, дјевојчица па и старијих жена. Има серијских убица и оних који уживају у злочинима.
Сво то бескрајно шаренило и разуђени мозаик различитости и сличности живи једно уз друго, једно кроз друго и једно испод и изнад другог. Договарају се, разилазе, изазивају трења и пратеће веће или мање температуре, сударају се, мире се, боре за власт и превласт своје идеологије и опредјељења, надмећу се, гуркају се, гужвају се и истовремено сврставају у дисциплиноване „војничке“ редове. Различитости и супротности у нашој Бе и Ха мачији су кашаљ према мозаику САД. Али у силној Америци те контроверзе немају шансе да надвладају здрав разум демократије. Док у нас „мачији кашаљ“ три завађене стране подуши све нас попут рикавца џина свих џинова.
Комешања иза фасада идеалне демократије
Од америчке Револуције и побједе над окупационом војском Британског Краљевства 1789. године, када је устоличена независност Сједињених Америчких Држава, почиње битка за остваривање формуле „идеалне америчке демократије“. Првим уставном САД и Декларацијом о независности загарантоване су личне слободе сваког грађанина. Прецизније речено да су сва људска бића од Бога и једнака пред Богом и људима. Дакле дубље и шире него икад раније у историји људских организованих друштава. Али пут до оживотворења те формуле пуних слобода и политичке једнакости свих грађана обрастао је густим трњем, попрскан крвљу и посијан лешевима хиљада старосједиоца и досељеника на тло Новог Свијета. Па и дивљих животиња.
Амерички капитализам био је у ембрионалном облику када је тај систем у Европи већ доспио до тачку поодмаклог зријења. Освајање огромних ненастањених простора довело је до стварања земљишних латифундија са примјесама феудализма. Јер многи појединци су постали власници великих фарми простртих на хиљаде хектара и крупне стоке која се такође бројала хиљадама. Запослени надничари су на њима тешком муком долазили до коре хљеба. А међу новопеченим власницима било је и разбојничких типова. Такве фарме ницале су на далеком Дивљем западу гдје су закони из центра Вашингтона (: Washington D.C.) долазили споро и ослабљеног еха. Тај поход крвљу су платили Индијанци којих је тада било око 5 до 8 милиона на тлу САД, да би их данас, углавном у резерватима, било једва један милион. Огромна стада буфала од око 50 милиона десеткована су у периоду од десетак година. Остало их је на животу само пар хиљада. Потамањене су безбројна јата дивљих ћурки због гозби и даброви због скупог крзна.
Највећи парадокс САД је појава „црних робова“. У тренуцима када је робовласнички систем већ давно закопан пепелом историје и заборава у свијету, у Америци, гдје се капитализам почео развијати убрзаним корацима да би данас далеко одмакао „мајци Европи“, поново се јавља најсуровија форма робовласништва. Расне разлике и контроверзе долазе до усијања. Јер по законима црни роб је био „ствар“ у власништву бијелог човјека а не људско биће.
Уз све то мафија је постала нераздвојни дио америчког живота. Окрутни мафиози владали су подземљем Њујорка, Чикага, Сан Франциска, Лос Анђелеса и других велеградова, пружајући пипке у све области живота и у провинције. Ни моћни Еф Би Ај ни моћна Ција заједно са многим владама и предсједницима нису јој могли стати украј. Ширила се корупција и куповина појединих полицајаца, судија, предсједника општина, чак и сенатора односно гувернера држава. У Салему су ортодоксни Пуританци спаљивали жене оптужене да су вјештице, као што је чинила Инквизиција прије пар стотина година. Мормони су протјерани са истока на запад, али су истовремено увели многоженство у сукобу са законима САД.
Али иза тог паравана немилих појава и изигравања закона о равноправности и пуне демократичности и чувања поштења, корачала је демократија крупним корацима. Законима Федерације осигурана су права стањеног дијела Индијанаца. Поведен је и немилосрдни рат против мафиоза и корупције. Закони су се из деценије у деценију проводили све досљедније.
Остала је дуго недирнута највећа рана на тијелу нових, ојачалих Сједињених Држава које су се пружиле од Атлантика до Пацифика. То је био проблем робовласништва које је царевало на пољопривредном Југу Америке. У међувремену сјеверни и средишњи дио брзо се развијао на принципима индустријског капитализма и развијања робно-новчаних односа, док су на југу царевале плантаже, бесплатни рад робова и комотни живот пребогатих робовласника. Када је за предсједника изабран Абрахам Линколн усвојена је резолуција осуде робовског система и убрзо је избио петогодишњи крвави рат Сјевера и Југа који је завршен побједом Сјевера године 1865.
Али закон о ослобађању робова није ријешио проблем дуго његоване аверзије према Црнцима у цјелини. Требало је да прође још неколико деценија па да робови добију право улаза у исте школе, аутобусе и купее са бијелцима, да кроче на „бијеле“ универзитете, да буду виши чиновници и официри, да скину с врата Клуклусклан који је и даље вршио линч над Црнцима, итд, итд...
Бити предсједник: то гордо звучи
И поред ширине и дубине општедруштвене, колективне демократије, овлаштења предсједника САД су врло велика. Он зацртава стратегију развоја у свим областима живота и дјелатности. У сфери економије, војних снага, образовања, надница, социјалног и пензијског осигурања, буџета, организовања друштвене заштите, обавјештајних организација итд... Да би кренуо у рат мора имати одлуку Конгреса, а исто тако и одобрења војног трошковника. Али док рат траје предсједник је неприкосновен. Он је тај који једини командује америчком копненом армијом, морнарицом и авијацијом. Он може, у том домену, дјеловати и мимо одлука Конгреса. Он поставља све чланове своје администрације, кандидује чланове Врховног уставног суда, руководства у армији и обавјештајним службама, амбасадоре итд. Због тога предсједник Буш упорно истиче да ће послати додатне снаге у Ирак и поред неслагања већине чланова Конгреса и око ¾ гласача.
Због тога није лако бити први човјек прве силе свијета. Све контроверзе и све дилеме које је наслагали историја током вијекова у ткиво сложеног организма САД обијају се о главу предсједнику.
Предсједник Буш се итекако бавио питањима да ли се може или не у заклетвама и молитвама у државним организацијама и установама, посебно школама, спомињати Бог, јер је по уставу вјера одвојена од државе. Он се изјашњавао против абортуса, бракова хомосексуалаца и лезбејки, употребе ћелија новорођенчади у научна истраживања. Он је организовао заточеништва за терористе у којим се не примјењују грађански закони, под девизом да ће се примјеном „посебних мјера“ од тих „злих људи“ добити обавјештења о плановима терориста. Он се успротивио признавању надлежности међународног суда да суди америчким лицима за ратне злочине јер Америка мора да интервенише у свим дијеловима свијета и јасно да може доћи под удар међународних закона. То што је набрзаке повјеровао својим обавјештајним службама да Ирак посједује оружја масовног уништења, разбило му се о главу попут утега од стотину килограма. Данас му је, због тога, популарност пала на једну трећину некадашње. То је у свијету компромитовало америчку формулу „идеалне демократије“.
* * *
Да се сада вратимо на дилеме изнесену на почетку овог текста. Да ли су Американци спремни да за првог човјека најјаче силе свијета изаберу жену и да људско биће које носи сукњу први пут у историји САД буде главнокомандујући најјаче армије свијета? Многи сматрају да нису. Јер и поред свих уставних норму на жену се још увијек не гледа као на личност равну мушкарцу. Сатнице запослених жена ниже су од сатница мушкараца за 15 до 25 одсто. Напори да се поглед на жене у тој области изједначи још нису дали резултата. Оне не могу напредовати у служни као и многи „мање паметни“ мушкарци. Иако се чини да ће америчке жене једва дочекати да најзад дају глас свом „слабијем полу“ ипак је доста оних који сматрају да су жене у великој мјери „завидне“ и да ће из чистог ината заобићи Клинтонову. А она је искусна у политици и солидно образована. Била је 12 година „прва дама“ државе Аркансас кад јој је муж Бил био у три наврата гувернер те државе. Затим је била осам година „first ledy“ Сједињених Држава. Озбиљна је, интелигентна, увјерљива.
Барак Обама је такође конгресмен као и она, али искуство у политици му је веома кратко. Али он је такође изврсно образован на најбољим универзитетима САД. Издао је три књиге које су наишле на велики одјек и недавно их наплатио 1,3 милиона долара. Интелигентан, говорљив, једноставан, физички привлачан и израван – дјелује као велика „новост“ у галерији досадашњих предсједника којих је било 43. Још само да није „полуцрнац“ – син некадашњег Кенијца који је погинуо у саобраћајној несрећи кад је Обами била 21 година. Уз то, као уз инат, средње презиме Обаме је по оцу муслиманско – Хусеин. То је „врло незгодно“ у временима када се дигла вика и повика на исламске терористе и фундаменталисте. При чему се лако бркају лончићи па обични Американац гледа искоса на сваког муслимана. Иако је Обама члан протестантске цркве, ваљда по мајчиној страним, ипак му тај „исламски педигре“ звони о врату. Неке новине су већ писале како је похађао „фундаменталистички мејтеф“ у Индонезији, што је демантовано јер био је ученик тек обичне државне школе!
Хилари Клинтон и Барак Обама, то су тренутно два гротла на који, због свега тога, већ куљају први млазеви више него ужарене предсједничке предизборне лаве коју храни дубинска магма америчких вјековних навика, менталитета, супротности и склоности. Ово што пишемо никако не значи да је већ сигурно како ће наредни предсједник бити Клинтоновица или Обама. Јер уз њих већ има читава чета кандидата из реда Демократа. Исто тако хаметице се јављају предкандидати из табора Републиканаца. Биће много шакетања, укрштања двобојских мачева и олујина прије него што у једном и другом табору буду, у име већине двије водеће партије, истакнута коначна два кандидата.
А дотле садашње облачине на америчком политичком небу нарашће у обиму и снази до нивоа рушилачког политичког торнада.
|