Господе, кад планине
(те руке пружене Теби)
будеш заодијевао бјелином,
зажмири мало
и проспи снијег даље од Босне
Кад ледом окујеш земљу
(крхку, рањиву, ломну…)
отвори на небу прозор
и пухни у смјеру Босне.
Угриј својим дахом
оно што још дише
на ногама одржи
све што се к Теби диже.
Сврни поглед
(– Погледај на Босну, Боже! –)
и даруј јој
благу зиму.
У срцу хладноће
пробуди топлину.
|