„А послије овог живота не остаје оно што смо скупили,
већ оно што другима дадосмо“
(И-Кинг, кинески филозоф и пјесник, крајем 15 ст. прије Криста)
|
Са посљедњег испраћаја Сулејмана-Суле Репца
|
|
Буде тако, истина ријетко, неких људи који својим постојањем значајно одударају од осталих својих судобника, који постану врхунским зналцима својега позива, који бивају омиљени у друштву и међу знанима и незнанима, који плијене својом особношћу и ставом, угођајем и савршенством својега дјеловања и… такове обично називамо МАЕСТРО.
Критерији за добивање тог дичног назива заиста су високи, посебице у Мостару, граду нашег дјетињства, дјечаштва и младости… па и неког, ратом прекинутог, зрелог доба.
У Граду је, за мојих 61 годину, било заиста врхунских стручњака својега позива, умјетника, шпорташа, знанственика, професора, господарственика и… „лисака“, али су само тројица, по мојим, али и опћим критеријима и „раје“ и „чаршије“, завриједила понијети тај значајан атрибут, а тако смо их, међу нама и звали:
- Меха Сефић, самозатајни гениј на пољу ликовне умјетности, запамћен по једноставности и љепоти свог изричаја бојом и кистом,
- Мухамед-Хама Вољевица, сјајан инжењер и још сјајнији свеучилишни професор на пољу стројарских конструкција, одгојитељ читаве плејаде сјајних инжењера, касније чувене „Соколове школе“, који данас високо котирају диљем свијета и
- Сулејман-Сула Ребац, гениј ногометне лопте, у било којој улози да ју је користио, и као играч и као тренер, који је, такођер, одгојио једну сјајну генерацију ногометаша Вележа, којих је већина, данас, изнимно поштована у ногометном свијету.
Али, да би се могао понијети тај дичан назив МАЕСТРО, у граду какав је био Мостар, морао си имати и оно „још нешто“. Морао си знати (и моћи) „стићи и утећи и на страшном мјесту постојати“, морао си знати (и моћи) са сваким (поготово са женским сполом), морао си знати (и моћи) попити коју чашицу, и запјевати, „уситно“, ону дивну, танану, сјетну поноћну севдалинку, која у срце удара… ријечју, морао си бити раја и… никад не издати ни своје нити рајинске принципе. А бити рајом не може ни купити, нити продати – то или јеси, или ниси! То једном постанеш… и можеш само једном изгубити… и нема више.
Има, наравно, још много тога што подлијеже критеријима за добијање овог дичног назива, али би ме побројавање далеко довело.
И ево, од све тројице великана својега посла и рајинских критерија, напусти нас и трећи МАЕСТРО. Сулејман Ребац, или једноставније… наш Сула.
У Граду је било доста људи који су се одазивали на име Сулејман, али је само један био Сула. Нешто попут рахметли Мехе и Хаме, којима друга одредница уз име није била потребна. Сви остали таквих имена су, уз скраћено име, што је било типично за тадашњи Мостар, имали и неки рајински додатак, у сврху јасније препознатљивости, само су Меха, Хама и Сула били без надимка, и као такви били потпуно препознатљиви. Постали су, дакле, једнозначницом Града… Синонимом.
А кад ти име, или његова скраћеница, постане синонимом, значи да си у Граду постигао највише што се могло… значи да се више не може… а и не треба.
Ово моје слово пишем задњем МАЕСТРУ од тројице из мог Града, дубоко ожалошћен његовом смрћу, дан након његове џеназе на Сутини, којој заиста нисам могао присуствовати, као ни већина нас, разасутих по свијету, са жељом да га се присјетимо и у овим тренуцима и захвалимо му што смо имали ту част и ту срећу бити саставним дијелом његовог времена и што је наше животе учинио богатијим, пунијим и задовољнијим.
Пишем ово слово, пребирајући по сјећању, а има га довољно, да се не заборави, да се не сметне с ума чак ни неколико, наизглед, ситних детаља, које рјечито говоре о Њему самом, а у име свих оних који су га вољели и цијенили, с Њим друговали и веселили се, поштовали Га и ожалостили се његовом смрћу. Пишем и у име свих оних који га нису могли испратити на посљедњи починак, што нам Он, наравно, неће замјерити, јер зна да ћемо га посјећивати на Сутини, као што посјећујемо и друге, да ћемо доћи на чашицу немуштих разговора, уз једну ружу (наравно, црвену) и пар минута шутње, пребирајући по сјећањима, у којима се каже више него ли што може стати у све романе свијета.
|
Са посљедњег испраћаја Сулејмана-Суле Репца
|
|
А сјећам се…
мојег првог сусрета с Њим, још почетком педесетих прошлог стољећа и познанства које ће потрајати читавог живота. Те године Вележ је био на припремама у Чапљини, гдје сам једно вријеме живио код моје баке Ђурђе, када Сула је, као и већина тадашњих првотимаца Вележа, који су пријатељевали с мојим ујаком Ристом (Буквићем, такођер ногометашем, који је тада био повријеђен и био на рехабилитацији у Чапљини), долазио у бакино двориште, а ја био поносан што сам, као „клињо“, био међу њима. Замислите, читава ондашња чувена навала Ребац, Мујић, Зеленика, Хрвић и Ћемаловић у дворишту моје баке. И у једном тренутку Он се обрати мени:
– Како се зовеш, мали?
– Роко – рекох.
– Имаш ли какву лопту?
– Имам – рекох и донесох некакав „крпењак“
– Хај брани.
Ја стадох уза зид бакиног дворишта према трошној кући, а Сула поче лагано „пуцати“. Бацао сам се по шкртом бетону, к’о будала… да ми не да гол, а МАЕСТРО подучава: „увијек иза лопте“… „скупи ноге“… „не бацај се без везе“… и сл.
Сјећам се…
када сам, половицом педесетих, за десети рођендан добио праву правцату „шлауф и кожу“, на шњирање, па се „газиј’о“ с њом по Фабрици духана, у чијем смо кругу тада становали, а у којем су неко вријеме, радили и Сула и Пинда и Зеко и Цица и још много добрих играча Вележа и Локомотиве.
Они би ме звали, знајући да имам праву лопту, преко доручка, (какав доручак они би за то вријеме одиграли пола сата утакмице) а ја је доносио на ону велику ледину према Карашебешу и наравно, бранио у ЊИХ који су умјесто доручка, играли „на два“. Вележов тада чувени састав: Барбарић, Дилберовић, Рукавина, Слишковић, Болфек, Радиљевић, Ребац, Мујић, Зеленика, Хрвић и Ћемаловић био је под овим именима препознатљив само за радио спикере и извјештаче у спортским страницама. У Граду су били препознатљиви као: Жара, Пеко, Рукавац (био је војно лице на служби у Мостару), Гук, Тона (дошао из Загреба и остао у Мостару), Стари, Сула, Хамић, Пинда, Лео и Зеко. И било их је пуно Старо игралиште и стара Клубана, а један, тада велики, Динамо побиједили су, онако, играјући се са 6:2.
Тих година постао сам пионир Вележа и био поносан што сам у близини таквих величина. Сјећам се…
кад је ускоро отишао у Хајдук, за који је пријелаз добио три метра штофа за одијело, које никад није у те сврхе потрошио, већ га је дао једном јарану, који се требао оженити, а није имао у чему, да у Буде, у Церници одијело сашије и „к’о инсан се ожени“. Макар да сам, као мостарски Далматинац, од малих ногу за Хајдук навијао, а био дијете Вележа, никад му нисам могао опростити тај одлазак, иако је у Сплиту примљен као „фетиви Сплићанин“, да је „жарио и палио“ (и данас га се стари Сплићани сјећају с пијететом) заједно с Великим Владимиром, Бајдом, Франом, Гезом, Гагом и осталима.
Сјећам се…
кад се након пар година вратио у Вележ (тада се већ играло под Бијелим бријегом), гдје га је његова „црвена седмица“ увијек чекала, жељна његова стаса, дриблинга, осебујног трка и мало, у лакту, повијене лијеве руке, некад давно неправилно срасле, након лома, по чему је био препознатљив и издалека… и једне утакмице, једног гола који ми се, до данас, и након толико година незаборавно урезао у памћење.
Играла је под Бијелим бријегом Црвена звезда, са Беаром (који је већ био прешао из Сплита) на голу, Станковићем, Тасићем, Митићем, Поповићем, Рудинским и читавом плејадом све самих репрезентативаца, који нису знали за пораз и који су били, тада, далеко одмакли на првенственој љествици испред осталих конкурената, посебице Хајдука, Динама и Партизана. Као члан подмлатка Вележа, имао сам ту част и привилегију бити једним од скупљача лопти, за вријеме те утакмице и то баш иза сјеверног гола. Била је то тврда утакмица у којој је Вележ нападао, а Црвена звезда дуго водила, да би Вележ, половицом другог полувремена, изједначио на 1:1. И како се утакмица ближила крају, играло се, с обје стране некако опрезно, јер су с тим резултатом требали бити сви задовољни. Али МАЕСТРО, не би био маестро да је и он тако мислио.
Негдје, пред сам крај утакмице Лео (Хрвић) је имао лопту у ногама и онако, професорски, како је само он то знао, држао је неосвојиву у свом посједу, кад му је МАЕСТРО, оном „цолавом“ руком, накратко махнуо и сјурио се десном страном према рубу шеснаестерца. Лео је разумио тај знак и одједном послао лијевом ногом идеалан „центаршут“ у празан простор. МАЕСТРО се винуо у зрак, високо… високо, као да је у бестежинском простору, „штопао“ ту лопту вањским дијелом лијеве ноге и још, док је био у зраку, истом ногом „распалио“ према Беариним лијевим „рашљама“. Велики Владимир се винуо, попут „пантере“, према лопти, али ју није успио дотакнути и она се „закопрцала“ у лијевим „рашљама“ његовог гола, ударивши, претходно, у кратки гвоздени носач „мале мреже“, који се, чини ми се и данас тресе. Делириј одушевљења под Бијелим бријегом… 2:1 за Вележ и… крај.
А како то само великанима и приличи, Беара је узео лопту из гола, дошао до МАЕСТРА и загрлио га. Боље честитке није се могло пожељети.
Сјећам се…
и оне чаробне генерације, и игре једне друге навале, коју је МАЕСТРО, као тренер, посложио и научио, а која је седамдесетих плијенила љепотом, стилом и смислом игре и којој, једноставно није било допуштено бити првацима… Топић, Халилхоџић, Бајевић, Владић и Вукоје (или познатије као: Ћела, Салем, Душко, Куље и Рици). Њима је МАЕСТРО подарио и удахнуо сво своје знање, љубав, боемштину, љепоту, лакоћу игре, понос црвеног дреса и надасве умјешност и умјетност, коју су задржали и данданас, с једном једином тактиком „играјте по талама, од ноге… и ако „они“ дају сто голова… ви морате дати сто и један“… и ништа више. Знам да су злобници говорили да је било лако онакву генерацију тренирати и водити до успјеха, али заборављају да је МАЕСТРОВА умјетност и ауторитет, била она кључна вриједност, да је он посложио ту Вележову младост на прави начин, да их је научио игри и спознаји властите вриједности, да се никад нису постављали према противнику већ су играли „своју игру“ свугдје гдје су долазили, да их је научио бити умјетницима ногометне вјештине, од којих су многи постали репрезентативци, а касније успјешни тренери и пословни људи… од Маре… до Риција. Неки су, нажалост, у рату, изгубили ону темељну Вележову црту заједништва „сви за једног – један за све“, али то нека им буде на властити образ.
И сам сам од МАЕСТРА пуно научио, и о ногомету и о оном изван њега… макар да ме је живот одвео на сасвим друге стране.
Сјећам се…
да смо се, почетком деведесетих, сваке недјеље, точно у 11 сати налазили у „Голфу“ у Церници (ја сам тада већ био изабран за заступника у Скупштини БиХ) увијек за истим столом, у прикрајку, Едо, Миро Гроф, Панта, Цица, Руње, Кема и тко би се већ ту нашао … и „бистрили“ и ногомет и политику и живот, назирући „тамне облаке“ који су се полако надвијали над Мостаром. И тада је МАЕСТРО за мене, као заступника, имао увијек неки савјет, неку поуку и поруку.
И нешто касније, за вријеме и првог и другог рата у Мостару (1992. и 1993.) сусретали смо се сваког јутра, на дну Радићеве (и под гранатама и без њих). МАЕСТРО је без страха, сједио на зидићу испред Вахиног кафића… поздравили би се и мало попричали… и није му падало на памет напустити Мостар, иако су га звали и управа Хајдука и његови пулени из оне славне генерације Вележа, коју је Он створио и начинио славном. МАЕСТРО је добро знао да је и то цијена овога што пишем и да је њему, Сули, који је постао једнозначницом Града, заправо само ту мјесто… и нигдје другдје.
Све остало, по његовом поимању, била би издаја. А МАЕСТРО никад не издаје.
Каснијих смо се, поратних година, кад бих навраћао у Мостар, повремено сусретали у кафићу у Церници, у који је навраћала раја, „бацили би“ чашицу разговора, о свему, а највише о ногомету и садашњем Вележу, незадовољни и стањем и статусом и спорта и живота у подијељеном Граду… и сјећали се увијек нечег новог… из „старих“ дана. А кад човјек остари, кад прође лијеп и поштен живот, дођу му и неке године када сјећања сама по себи навиру (и изненади се одједном, колико дуго памти) поготово они ситни детаљи, наоко сасвим безначајни, али без којих не бисмо могли свједочити о једном дивном времену.
|
Са посљедњег испраћаја Сулејмана-Суле Репца
|
|
Сјећам се…
могао бих написати роман само од онога што се сјећам… и пишем га, заправо… и зват ће се „Рушевине (или од чег’ вријеме – од тог’ и вакат)“. И свакако, МАЕСТРО ће у њему имати посебно мјесто. А тек колико би тога могли написати они који су имали ту срећу боравити свакодневно с Њим и уз Њега.
Јавили су ми 16. новембра 2006. СМС поруком из Мостара, с телефона 536-767, кратку вијест: УМРО ЈЕ СУЛА РЕБАЦ. Наредног дана Семир ми је, из Канаде, на Е-маил, послао исту вијест и исјечак из Дневног аваза: „Отишла је још једна мостарска легенда – умро је Сула Ребац“.
Нешто слично сам те суботе прочитао и у „Слободној Далмацији“, а Хајдук му се, као и читав спортски Сплит одужио минутом шутње на утакмици против Ријеке, на дан његове сахране, у знак спомена и захвале.
Нисам му могао доћи на џеназу, а жарко сам то желио, као и већина нас, расутих по свијету.
Само онај који је у Граду провео часно своје године може осјетити и разумјети сву снагу те жеље… и потребу, која је јача од времена. И завидим онима који су се те суботе нашли на Сутини и у нијемој поворци свједочили посљедњем испраћају великог МАЕСТРА.
Стог и пишем ово слово, себи да олакшам, рају да потсјетим, МАЕСТРА, макар и овако, да испратим.
Драги МАЕСТРО,
поносан сам као и сви који су имали ту срећу проживјети живот у Твојој близини и учити од Тебе… и ногомет и живот. Поносан сам што сам Те познавао и што си ми, на различите начине, учинио живот пунијим и сретнијим. И као играч и као тренер, а највише као човјек… што је, ипак, најтеже бити.
Сигуран сам да ћеш горе, на звјезданим небеским пољанама, наћи за себе право мјесто, као што си га, за живота, нашао у нашем Граду и нашим срцима. Можда већ сад смишљаш како ћеш с Леом, Пеком, Гуком, Ширлетом, Тоном, Старим, Зеком, али и са Бајдом, Бранком, Штефом, Чиком, мојим ујаком Ристом, Ђалмом и осталим великанима најљепше споредне ствари на свијету из Твоје генерације, истрчати у најјачој постави и … одржати „њима“ лекцију из ногомета и забити барем један гол више од „њих“… или си, можда, само за тренутак, сјео у неку малу небеску кафану, па „ћеифиш“ испијајући своје пиће, уз „Хасанагин севдах“…
„Што те нема, што те нема,
румен исток кад заруди
и душа се миру спрема…?“
Или, можда, ипак чекаш задње вијести и спортске резултате… дубоко несретан што се догодило „то што се догодило“ у Граду Твоје и наше младости.
Свеједно… хвала Ти, мој МАЕСТРО. Хвала Ти на свему, а понајвише на томе што си, управо такав какав јеси, постао и остао једним од најбољих наших учитеља… и знањем и особним примјером.
Збогом, драги МАЕСТРО. Памтићемо Те по добру, по свему што си нам несебично даривао за живота, јер од свега што си могао, за себе ништа ниси скупио, јер си дао читавог себе и Граду и нама, без остатка… Више се није ни могло. И… како записа, једном давно Горан, нек Ти на мезар „нитко нек’ не дође – до пријатељ драг и кад се врати – нек поравна траг“.
Почивај мирно на нашем Сутинском гробљу и нека Те „јата мелека (или анђела – свеједно), сваке вечери, узибавају у мир“.
|
|
Задња измјена: 2007-01-20
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|