|
На путу литерарног стварања, поред даровитости која му је освјетљавала пут, опстаје захваљујући и радозналости, и зато је улазио у нова кола литерарног стварања, и брзо хватао корак, што му је омогућило да буде успјешан у право вријеме, да буде у првим редовима модерних токова југословенског пјесништва.
Он се није приклањао токовима, већ је био од оних који су те токове обликовали. Антиципатор нових вриједности, он је одмах показивао интересовање за нове токове литерарног стварања, али и осјећао снагу оних који се појављују на литерарној сцени, и имао интегритета да каже какво је то ново, да га, ако заслужује, афирмише.
Потврда Ђуровићеве истрајности на путу умјетности је и његова најновија пјесничка књига „Тајне нас зову“, која је и успјешан покушај одгонетања тајни. У правилу, тајне салијећемо да бисмо их сагледали, да бисмо их објаснили, да бисмо себи прибавили спокоја. Чини то и Ђуровић у овој књизи, тиме што човјека ставља у средиште, не само своје опсервације, већ и појавности. Само кад се ствари тако поставе, могућа је инверзија, да тајне зову нас. Тиме, оне, човјеку указују част, призивају га и прихватају, иако није довољно „информисан“, као достојног ривала или равноправног саговорника. Призивајући га да се погледају очи у очи, пристаје да се човјек и она приближе, да помогне да се успостави хармонија, у дисхармонији свијета.
У пјесниковом науму, тајне нам се откривају колико саме хоће, и призивају нас кад хоће, јер, знајући нашу радозналост, сигурне су да ћемо доћи на заказани састанак, да ћемо скочити на њихов миг.
Књига „Тајне нас зову“ је пјесничка цјелина склопљена из три пјесничка круга: „Стазе недогледне“, „Раздан у чулима“, и „Плашћење страха“. Те цјелине, међутим, нијесу толико посебне да не би представљале исте „предјеле“ једног пјесничког рељефа.
У овој књизи Ђуровић саопштава да је зло, чим настане, пунољетно, и зато је спремно да нас „засвагда“ боде. Метафора скршеног живота јесте трава „коју разминуше косци“, а нада је очувана у опстајању завичајних ритмова и гласова, који се чују из „изворског врела“, и „бразде родних ораница“.
Тумарајући кроз живот, пјесник, у име човјековог рода, поставља питање како да се тами, у њеном бескрају, назре крај.
Реалну појавност употпуњује машта, и зато јутро вјеша веш уз помоћ штипаљки маште. Јер и у шуми и у машти, стазе су „истог рода“.
Иако поглед у земљу, и око себе, нуди велики број занимљивости и могућности сазнања, тек с погледом у небо „сазрева“ пјесникова мисао.
Живот мора да се клони заборава, јер из њега „ништа неће нићи“.
По борама, којима вријеме по нама оставља доказе своје моћи и нашег опирања, можемо назријети буру.
Ријечи су симболи тајне, а оне „претегну на ону страну гдје је положен сан“.
Да би спознао духовност, ако не нађе стазу, човјек се мора приклонити сновима, користећи његову „ужад“, да би се попео у тишину. Јер, у тишини крије се, и чека нас, спознаја. Само у тишини можемо одобровољити тајну да остане при оном позиву. У тишини, кад с тајном будемо насамо, кад будемо сигурно да нико други не зна да смо јој похрлили, да смо се на њен позив без двоумљења одазвали, она ће нам се отворити, разгрнути своје косе, и указаће се њено бијело грло, и сјај у очима. Захваљујући томе, дешифроваћемо хиљаду знакова, у једном трену, и схватићемо шта је суштина појавности, чији смо и ми дио.
Али, истина и одгонетање тајне, није само због тога да би нам се разбистрио поглед, већ да, како треба, сагледамо и оно што је било, о чему, и кад смо најсигурнији, имамо магловита сазнања.
Око мору, пјева Ђуровић, помјера црте. Чула биљеже трагове хода времена, и помажу да се, индиректно, приближимо тајни и тајнама.
Накнадним сазнањем може се разумјети прошлост, као што сан тумачимо, тек доводећи га у везу с догађајем на јави, који му личи. Али, ту не треба стати, већ те „просејане речи“ ваља предати вјетру – оне имају потпуног смисла тек кад се разнесу у „прохујале године“.
Свак има своју игру. Љето, на примјер, настоји да „прслуке женама учини сувишним“, али и да „таласе у чежњи обликује“.
У Ђуровићевој визији рјечина у „тишини гласа у руци држи водени спис“. Роса има само једну жељу – да „боса у цветни кревет леже“. Ноћ, ходом својим, коригује топографске карте. У маломе је бескрај, па и у махуни дана. Да би се сазнало, треба се занијети, одвојити од себе, и зато пјесник сугерише: „Размини себе док освајаш простор“.
Али, тек кад тајну небеса повучеш за скут, бићеш уочен од свих, вели Ђуровић. Питање је само како стајати чврсто на тлу, а додиривати небо.
Заокружујући ову инспиративну збирку, овај путоказ ка несазнатим и неосвојеним тајнама, Ђуровић поентира да треба „упалити побуњену машту“, и старе глосе лишити преимућства. Новом осјећању свијета дати нову форму, поставити и учврстити ново – за ново вријеме – примјерено правило. Јер, човјек је увијек нов (не мора да значи да ће бити бољи), као и свијет, као и идеје и осјећања.
Ђуровић сматра да свака ријеч јесте испуњена смислом, и да зато, свака, може у поезију. Зато ћемо се, у овој књизи, срести с ријечима: флорна слика, мрта, реквијемска (ужад), омаж, афиша (жуборење), мејл, пикник, флуид, рабош, штеп, нотес, сторија, акрибичан (ваздух), каденца (стиха), меланхолија, рашчупани (простор), контекст, рељеф, секвенце (одабране), пируете, крајолици (шуме), уникатни (детаљи), викендица, уштиркала (жега), ћувиков (врх), алуге, ушушкано (пролеће), архетипске (слике), диск (парадокса), папуче, сферично (таласање), алавост (зиме), урокљива (празнина), агресија, уфурала (у кости), лексема, екстаза, фикција, дикција, длето, наћве, псалм (небески) врлетност, веранде, корита, постер, прорачун, фреквенција, лемовати.
Он, дакле, употребљава ријечи које су „ћошкасте“, рогобатне, непјесничке, али у његовој поезији оне се сасвим добро осјећају, и читалац не примјећује да штрче међу осталим ријечима.
Тиме, Ђуровић, као што пледира да човјек треба да буде равноправан с тајнама, да га чак тајне зову да их, као поленов прах тучке, оплоди, оживи, јер тужна је тајна ако се њоме нико не бави, тако валоризује ријечи, бори се за њихову „једнакост и равноправност“ – пред законима литературе.
Ријечи имају смисла и кад говоре о бесмислу, можда тада највише, и зато их треба чути, правилно их, затим, поредати, наћи им међусобне најбоље везе у одређеном контексту схватања, „социјализовати“ их – литераризовати их. И, ето, поезије, у којој ниједна ријеч није рогобатна, која престаје да буде ружно паче, па и кад то јесте кад је сама, као што човјек самотњак јесте један поглед, једна појава у појавности, а сасвим друго кад је међу другим људима. Као што је човјек дио свијета, тако је ријеч његов рефлекс.
Поезија јесте чудесна појава у појавности (с ове стране сазнања), и зато што постоји безброј низова ријечи, безброј смислова, и чворова, које носе, и које низањем, укрштањем, спајањем и раздвајањем, преуређењем поредака, производе небројене могућности. И ријечи, као елементи појавности, окренуте су тражењу мјеста под сунцем појавности. А најбоља поезија је она која зна да се усклади с током времена и с ријеком „лудијех промјена“, која је толико еластична да може да прими, и кад чува стари оквир, нови садржај.
Као што површина земље има неравнине, које се могу одредити и као мањи и виши врхови, тако је и поезија ступњевита, конкурентна сваком другом високом стању духа, и кад јесте поезија, јесте боља од боље, којој припада и Ђуровићева, јесте, и за једну прилику, и за сва времена.
Београд, 8. јул 2006.
|