Никад ниси сам;
макар правиш друштво једном блиједом лицу
мореном сањама и вјештачким свјетлом
тамним ноћима.
Не бој се, ниси сам!
док твој ледени поглед замјењује даљину прошлости
тражи изгубљене дијелове будућности,
једне зјенице те гутају
и твојим ликом хране утробу.
Можда гомила не примијети твоју пратњу
док покушава да нађе смисао свога кретања,
али ти сигурно ниси сам.
Довољно је само да скренеш поглед,
оставиш даљину и приближиш се
ледом лицу посутом бојом нелагоде и срамежљивости
и схватит ћеш да одувијек имаш друга
и да си поново нашао себе.
|