|
I tako. Neko ovako, neko onako. A dreka nikako da prestane, deca su ”visila” na ogradi mosta i nastavljala su da se deru na sav glas. Zatim je gomila polako napustila most i pošla ka selu. Između njih je nešto štrčalo kao strašilo i, skladno gegajući se, kretalo se između njih.
– Nose strašilo za bostan – reče krivonogi Krum.
– A šta će im strašilo za bostan u maju? – zapitao je Petko, zvani Zurla koji je sisao palac svoje desne ruke – još nije nikao bostan, a tebi se pričinjavaju strašila za bostan. Mora da je nešto drugo.
– Ma, gledajte, nešto popeto na konja! – viknu neko.
– A, da, eno konja ispod njega! Kakvo čudo! Kakva ludost!
Gomila se približavala i slika je mogla biti konkretnija.
– Eno i magarca pored konja, ali mi nije jasno kakva je ona životinja popeta na njemu? Da me ubiješ, ne bih pogodio šta je, – podviknuo je Marko Prdavac i prdnuo.
Tačno nakon dva minuta od ove izjave Marka Prdavca gomila je stala u sredinu između prodavnice i stare škole. Sada je moglo jasno da se spozna da je reč o dvojici neobičnih ljudi. Jedan popet na konja, sav od kostiju i kože, a drugi na magarca. Konjanik je bio kao pocepana Ciganka i rite su mu visile po slabašnom telu, tako da se u celosti potvrđivala teza krivonogog Kruma, da je reč o strašilu. Onaj koji je jahao magarca, bio je sušta suprotnost konjaniku. Bio je onizak i okrugao kao bure, a brčići su davali smešan izraz njegovom punačkom licu. U svakom slučaju nije bilo sporno da je reč o čudnim, ali dobroćudnim došljacima. Zato su se i svi ostali ubrzo bez straha uputili ka ovoj veseloj gomili čudnih ljudi, konja, magaraca i dece.
Deca uopšte nisu bila uzbuđena zbog neobičnih gostiju, iako su u početku onako jako cikala. Jedno je dete brojalo rebra pregladnelog konja, koji je poslednjim naporom nosio dugonogog jahača u ritama i njegovo čudnovato oružje. Drugo je dete vuklo magarca čas za rep, čas za uši, a čas bi poglednulo u neobičnog jahača magarca.
– Čiko – obrati se dete neobičnom gostu, koje su marke ova kola? Neki novi tip, a? Ha, ha.
Zarazno smejanje među publikom.
Jahač magarca je samo mrdnuo brčićima, pogledao dobroćudno u dete i nije ništa rekao.
– Ko ste vi? – svečano je pitao Stojmir, predsednik Mesne zajednice. – i šta tražite ovde? Čime možemo da vam pomognemo?
– Mi smo vitezovi, dolazimo iz Manče, iz slavne španske zemlje – odgovori strašilo popeto na konja.
– Vitezi? Šta je to vitez? – čudio se predsednik. – De, recite još jednom odakle ste, šta ste i kako se zovete? Ova stvar, gledajući sa političkog aspekta, nije najčistija.
– Mi nemamo nikakve veze sa politikom, gospodine. Ja sam Don Kihot, slavni Don Kihot, a ovo stvorenje koje ima čast da me nosi je moj, takođe slavni, Rosinant. Ovaj ovde do mene, ovaj što dobroćudno sedi na magarcu, je Sančo Pansa, moj nosač oružja.
– O, Don Kihot! – viknu jedno dete. – Čitao sam o tebi u knjigama i nisam znao da izgledaš tako zatucano u stvarnosti. A i ovaj tvoj nosač oružja. Ju, koliko je smešan! Kada sam čitao o vama, da me je ubio neko, ne bih znao da ste toliko smešni i zatucani.
Slavni Don Kihot i takođe slavni Sančo Pansa ćuteći su progutali ovu uvredu o njihovom dostojanstvu i autoru njihove slavne biografije Miguelu de Servantesu. Napravili su se da nisu čuli, mada se cela gomila cepala od smeha.
– Došli smo da vidimo jednog našeg prijatelja, našeg kolegu, – produžavao je svečanim tonom Don Kihot.
– Vašeg prijatelja i kolegu? Verujte mi, vi smešni vitezovi, da ovde, u Amzabegovu nema toliko zatucanog čoveka koji bi bio vaš prijatelj, a još manje kolega, – ozbiljno im se obrati seoski prodavac Đorđe, pomalo ljut što su mu odvukli mušterije. – A kako se zove taj vaš prijatelj, ako smemo da pitam?
Don Kihot se malo zamisli i počeša po glavi.
– Mislim da se zove Meto, da, da, Metodije Manev, pisac, borac za pravdu i za svakojake pičkine dimove. Zato smo hteli i da ga vidimo, da razmenimo po koju reč sa njim.
Do tada, smešten na rubu niskog betonskog zida, ćuteći sam pratio sve to događanje, ali me je neočekivani preokret porazio, tresle su mi se noge, po licu su počeli da mi nadolaze mravi kada sam začuo svoje ime. Gomila je, otvorenih usta zverala u mene i očekivala moje dalje postupke, a ja nikako nisam mogao da smislim govor kojim bih odgovorio.
Izašao sam na brisani prostor i tamo stajao kao suva grana.
– Evo ga – viknu jedno dete pocepanih pantalona. – Evo vam pisca kojeg tražite, ha, ha, ha.
Don Kihot potera malo konja, priđe mi i, ne silazeći, dade mi ruku da bismo se pozdravili. Zbunjeno sam prihvatio pruženu ruku i tog trenutka poželeo da se zemlja otvori i da me živog proguta.
– Zdravo, kolega – viknu Don Kihot. – Drago mi je što sam te pronašao.
– Kako kolega... ovaj... ja vas ne poznajem... kako...
– Ja sam Don Kihot od Manče, a ovaj ovde je moj nosač oružja, takođe slavni Sančo Pansa.
– Don Kihot?! On je živeo pre mnogo vekova... nije moguće...
– Moguće je kolega, moguće. Čovečja glupost je večita i to je jedini razlog što smo preživeli tolike vekove. Najzad smo bili rešili da odmorimo stare kosti, kada, eto, pojavi se ti. Evo – rekoh mom dragom Sanču Pansi – zgodne prilike da predamo slavno oružje ovom čovečuljku. Nakon toga možemo da se odmorimo, a on će da produži naše slavno delo.
– Vi vređate! – protestovao sam.
– Uopšte ne. Samo pričamo istinu. Ti si Don Kihot iz Amzabegova i svečano te proglašavam za nastavljača mog svetog dela i u to ime ti predajem ovaj štit i koplje.
Gomila se kidala od smeha.
– Čekajte...
– Nema šta ovde da se čeka. Ti si jedini koji se u ovo vreme zanima za velike gluposti, tačnije, kako ti kažeš, boriš se za pravdu, a to je sasvim isto.
– Ne, to nije isto. To su principi. Borba za pravdu je sveta stvar, a ne...
– Borba za pravdu je konjska balega, momče, borba za principe je borba sa vetrenjačama. Zato ćeš i ti imati slavnu biografiju, momče, samo neko treba da je napiše, kao što je moju neko napisao. Istorija gluposti je večnija od istorije pravih vrednosti, eto.
– Ali nije tako...
– Tako je. Borio si se za pravdu i principe i šta si dobio? Pokidane živce i neprospavane noći. Čujem da će te i sa posla najuriti. Od sada zadrži sve za sebe momče! Eto ti tvojih vetrenjača. Baš zato je ovaj magarac, kojeg jaše Sančo Pansa, i od tebe i od mene mnogo pametniji.
– Kako, moliću Vas?
– Tako. Evo, pogledaj. Sančo! – podviknu zapovednim tonom Don Kihot, – naredi magarcu da jede iz peska.
Vesela gomila je zurila u linjavog magarca, po čijim su se raspuklim kvrgama skupljale muve. Sančo promrmlja neke nejasne reči, ali se magarac ne pomeri. Onda ga povuče za uši. Magarac se nakloni, pomiriše po pesku ispred sebe, okrete glavu i poče da piša.
– Eto, jesi video?! – povikao je Don Kihot prekidajući smejanje gomile. – Magarac neće pesak, a ti hoćeš. Zato, evo ti moj štit, evo ti sve moje oružje i bori se sa vetrenjačama, kad si već tolika budala. Konja i nosača oružja naći ćeš sam, to je bar lako. Ne volim da se u Manču vraćam pešice. Daleko je to, a i lepše mi je kada imam druga i kad jašem mog Rosinanta.
Praćeni opštim smehom i gomilom dece, Don Kihot i Sančo Pansa preko mosta ćuteći napustiše Amzabegovo. Don Kihot se klatio kao suva grana, a Sančo Pansa je podbadao svog magarca, koji je išao lenjo i prdeo.
Tiho, praćen podmuklim smehom gomile, žurio sam da napustim arenu mog srama.
|