Ако узмемо у обзир чињеницу да је готово цјелокупно дјело Мустафе Ице Вољевице неповратно нестало у катаклизми посљедњег рата и да до сада није издат вриједнији каталог његових радова нити монографска публикација, сасвим је јасно колику вриједност представља поставка приређена у галерији Катарине Косаче (2.9.2006.) на којој се окупио импозантан број градске популације. Уважавајући улогу Амбасаде Словачке републике и његове екселенције Мирослава Мојжите, градоначелника града Пиештана господина Рема Цицутоа у организовању изложбе до сада широј културној јавности непознатих дјела Ице Вољевице, ипак се велике заслуге морају приписати Срећку Лоли Мустагрудићу умјетниковом сестрићу и познатом колекционару ликовних радова, носиоцу највећег словачког одликовања, незваничном амбасадору Мостара у овој пријатељској земљи.
За себе ће овај колекционар, коме је познати умјетник Вилијам Шифер (: William Schiffer) израдио плакету са његовим ликом, радо рећи: Ars totum requirit hominem. Изложба је имала официјелни назив „Мустафа Ицо Вољевица – повратак Мостару“. Повратак Мостару је назив једне пјесме Мике Антића коју је написао прије пет година посветивши је Вољевици. И заиста Ицо се, 25 година након смрти на велика врата поново вратио прво у Сарајево а потом у свој град при чему је Мустагрудић показао изузетну жилавост, истрајност, упорност, смисао за умјетност и осјећај за валоризовањем дјела свог блиског рођака. Подсјетимо да је иста изложба у мјесецу мају с пуно разлога приређена у Сарајеву у Малој галерији самостана свети Анте на Бистрику.
Поред осамдесетак изложних радова, слика у уљу, цртежа, линореза и акварела посјетиоци су имали прилике видјети попрсје Ице Вољевице, рад академског кипара Николе Њирића којег је за ову прилику уступио колекционар Емир Балић. Уз то су изложена два портрета Вољевице, радови словачког сликара Карола Куника. На једној слици у уљу је млађахни Ицо, са меланхоличним погледом пуним тајновитости, док је на другој у средњој доби и са јасним отисцима живота.
Столица са увелим цвијећем је једна од његових посљедњих слика, као и она са главама ирваса. Ицо је на постељи али уз наговор Мише Марића слика бијеле руже на столици. Ирваси су рађени непосредно након повратка са студијског путовања у Данској. Неретва на његовим платнима постаје црна ријека након губитка своје сестре Зехре. Томе се и сам Мехмедалија Мак Диздар чудио док није сазнао истину. Увјерио се да тиркизна љепотица може у души човјека постати најцрња ријека. Ицо је јако волио своју сестру Зехру и никада је није преболио.
У животу умјетника Вољевице његова супруга Фика представљала је највећу инспирацију и подршку. Поштовао ју је и волио што је она узвраћала у још већој мјери. Схватила га је као умјетника и боема и била му привржена до посљедњег часа. Самарићанском упорношћу, толеранцијом и жилавошћу све препреке је успјешно пребродавала да би умјетнику стварала простор за сликање. Срећа је нашла уточиште у њиховом дому.
Ријечи словачког амбасадора на отварању изложбе у Галерији Катарине Косаче потврђују рејтинг Мустагрудића у дипломатским круговима ове земље:
– Поносан сам што могу отворити ову изложбу Вољевичиних радова, радова човјека о којем сам много чуо и много читао и за којег смијем рећи да је био велика и важна личност за Мостар. Босна и Херцеговина у Словачкој нема свог амбасадора, али град Мостар га има у лику Срећка Мустагрудића. Ваша земља и ваши народи у Словачкој имају много пријатеља. Ово је симболичан али и практичан допринос ономе чему ви тежите, а сама изложба је добро дјело, једнако као што је добра књига „Мостарење“ Мише Марића,
акцентирао је амбасадор Мојжита.
Ремо Цицуто, градоначелник града Пиештани, као израз пријатељских намјера поклонио је колеги Љуби Бешлићу умјетничку слику цртеж словачког умјетника са мотивом традиционалног националног кола.
Са видљивим емоцијама и осјећајем пијетета о брату по еснафу Ици Вољевици говорио је Владо Пуљић потврђујући да је управо у Ици имао свог најдражег пријатеља. Анакреонске пјесме они су заједно исписивали ноћу у башчама мостарских кафана поклањајући се дверима Дионизија. Владо је искористио тренутак да каже истину како град недовољно показује разумијевање за умјетнике којима како рече „брину само њихове породице“. Истина никад не остаје без одјека.
Срећко Мустагрудић је навео неколико разлога који су га нагнали да се озбиљно упусти у сакупљање и откуп дјела Ице Вољевице као и да приреди поставку. Он је хтио разбити увријежено мишљење прије свега Мостараца о томе да је Ицо познатији као забављач и креатор лискалука типичног мостарског врцавог и продуховљеног хуморног израза. Желио је Ицу поставити на заслужено мјесто које му припада не само у оквирима мостарског него и босанскохерцеговачког сликарства. Као искусан и афирмисани колекционар Мустагрудић је преузео одговорну и озбиљну функцију да врати сликара међу умјетнике и у томе је потпуно успио. Вјероватно би Вољевица у неко скоро вријеме пао потпуно у заборав с обзиром на непостојање озбиљније збирке његових радова и недостатка монографије.
|