Мост - Индекс
Мост - Претплата
Насловна страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 203 (114 - нова серија)

Година XXXI октобар/листопад 2006.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Радмила Карлаш
Лице

Лице је било без израза и док су се мијењали крајолици изван воза, ништа од њих није ишло ка унутра, човјеку. Лице је и даље било исто. Добила је жељу да га испуни, обоји, ослика борама, окомитим, хоризонталним, да повуче усне на горе или на доле.

Није се ни најмање тргнула када се зачуло праскање на све стране, детонације, паљба. Фасцинантно је зурила у лице мушкарца, којег се ништа није дотицала. Каква ли је то огромна животна непогода збрисала са њега баш све, питала се, док јој се мука повећавала, јер је осјећала да је лице насупрот њој скамењено, отуђено од човјека самог и осуђено на ону врсту беживотне покоре, коју човјек одреди сам себи, након што окуси зло.

Свјетла су титрала напољу, а пуним купеима су ходали људи у униформама и они ријетки без. Сви су се они слијевали у једну масу, најсличнију мутној ријеци која плави и оставља талог трулежи.

Човјек је промјенио угао гледања. Није била сигурна, гледа ли он то уопште, или се очне јабучице тек тако помјерају, мимо његове воље, гоњене природним рефлексима.

Ница Краљевић: Сан, оловка

Ница Краљевић: Сан, оловка

Воз је стао. Полузаинтересовано је гледала искрцавање, а потом укрцавање путника. Човјек се помјерио. Воз је пошао даље. Кроз тунеле, завојите предјеле. А он је сједио једнако и жив и мртав истовремено. Истог момента када се упитала шта ли му се десило, одбацила је ту мисао. Однекуд јој се причини да су први људи на Земљи, да кушају прво зло и слушају први врисак. И непогријешиво је знала да је све остало пуко понављање, гоњено тјескобом да се иде до краја.

Воз је ушао у тунел и сви су били непомични у мраку. Жаруље у вагонима нису већ одавно радиле. Када се поново помолила свјетло, погледала је у човјека, који као да није примјетио те прелазе.

Осјетила је велику жалост, већу но да га сад види спремног за укоп и најрадије би се насмијешила и потапшала га па рамену, али преко зида није могла. Свијет се расцијепио на дијелове и поставио границе. Његова је, слутила је, непремостива, баш зато што је не примјећује, већ је срастао за њу као нокат за месо. Јер, он сам је граница, бедем, тачка, завршетак.

Воз је опет стао. Устала је и изашла. Окренула се на перону, да још једном кроз прозор осмотри то лице. Изгледало је потпуно исто, као када га је први пут угледала. Без израза, трзаја, нијемо и непомично. А онда јој се изгубило из видокруга.

(март 1995.)

Претходна · Садржај · Наредна

Задња страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2006-12-23

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска