|
Шта то радиш Семире
Копам по прошлости
Будућност човјеку тражим
Испод земљине теже
И испод опште равнотеже
У искону времена
У вијеку камена
Заробљени смо у своје лубање
Ваља нам видике из кости извући
Срца су нам новцем окована
Душе предака морамо пронаћи
Обишла је моја душа Магеланов пут
Тражећи смисао
На пирамиди Маја задрхтах ко прут
Палећи тешку мисао.
И у мојим генима слике
Пирамиде, храмови, кугле камене
Хоћу да пробудим снене
Маје, Астеке, Атлантиђане
Чуда су чинили наши стари
Они су галактичког духа знали
То могу само васиосањари
Видике до чакре они су имали
Шта то причаш Семире
Ко си ти човјече
Да такве говориш ствари
Истина је Божије умијеће
Он је створио свемире
Он је и мени дао глас
Из самог бума чује се ехо
Ко нема слуха ни чути неће
Вријеме је да нађемо нас
Историју писаху они
Што тек писати научише
Историја је била и прије њих
Ал они по своме скројише
Немој тако Семире
Људи чине како знају
Не знају они твоје немире
Чине они више него што им је дано
Чак и главе одсијецају
Синоћ ми на сан дође Ђордано
И каже истрај Семире
Поздравља те и Галилео
И сви чије мисли убише
Има да схвате једносмјерни
И они самоизабрани
Да нису само они богом дани
И да смо сви инсани
У истом зрну посијани
И да су џаба клали
И сјеме затирали
Свака се клица чува
У Извору, у Чакри, у Књизи
Све нечије очи виде
Неком је суђен мрак
Онај што зна и даје знак
Даде времену пирамиде
Ископај очи да виде све
Сјене и њихове мракове
Тешко је са самослијепцима
Тешко за хуманоиде
Покажи сунцу вјечиту гробницу
И лубање босанске
И ако је не буде
Биће је, јер почиње буђење
Оних што о њој уснише
Покажи им да једно смо некад
Били
Да смо од исте крви крвави
И да ћемо опет једно бити
Универзални и
Богумили
Запјевај човјеку пјесму
О заносу тражења
Нек заболи њихова истина
Тврда ко камен Сизифов
Ал све док само ти видиш
Оно што се видјети не може
Ноге ће ти сјећи
Инквизитори и велможе
А када из земље изроне
И када ипак виде
У свом мраку пирамиде
Пјесме ће ти исти пјевати
Полтрони и преперлигњиде
Не брини за то Ђордано
Све је у крви записано
Моја је мумија у генима
Ово текућине око душе моје
Веже ме врпцом за кам земни
Ал дух мој је биљка пењачица
Хтио би до неба
До храма сунчева
Са виса далеко сеже око
Идемо даље и у себе дубоко
Доста смо слушали шупаљ шум
Између земље и више силе
Постоји пупчани пољубац
И запис гена, код времена
Ништа те смртник разумјет неће, Семире
Ал велика лавина се иза брда ваља
Приземни се лако с лавинама не мире
Смртник и не зна бесмртност духа
Кад изрони разумјеће
Онај ко духом у пирамиди почине
Осјетиће да је и он дио нечег Већег
Великог што се о свему брине
И не да да мине
Нада и мисао у величине
И смисао свега
Па и закопаног сјећања
Испод Великог Бријега
2.12.2005.
|