Поштовани скупе, цијењена породицо Гачић, изражавам вам своје саучешће. Мислим да саучешће треба упутити граду Мостару, Херцеговини и цијелој нашој држави. Васо је Гачић, радећи на свим поменутим нивоима, давао несебичан допринос њиховом просперитету и општем прогресу. Комуниста и партизан хумане и демократске провенијенције ишао је испред свог времена уносећи осмјех и шарм у политички живот средине у којој је дјеловао. Био је демократа по менталитету и лафчина у друштву. Обављао је водеће дужности у Босни и Херцеговини, између осталих Републичког секретара за унутрашње послове, члана Предсједништва СР БиХ, Предсједника Скупштине БиХ и сл. Припада групацији најистакнутијих кадрова из Херцеговине који су дјеловали у Сарајеву и убраја се у водећу гарнитуру политичара око Џемала, Бранка, Рате, Тоде, Хамдије и других који су водили земљу у њеном најпросперитетнијем периоду. Био је истински присталица и креатор братства-јединства, националне равноправности и нарочито слободе и права грађана, равноправности Републике Босне и Херцеговине у Федерацији као и политичке рехабилитације хрватског становништва западне Херцеговине. Имао је знатан утицај на познато „Херцеговачко савјетовање“.
У периоду 1971-1974. на дужности Републичког секретара за унутрашње послове наслиједио је исто тако способног и драгог Анту Миљаса и дао је, по мом мишљењу, најкреативнији допринос јачању Босне и Херцеговине, њене државности и безбједности. То је на неки начин неуралгичан период веома динамичне активности, обиљежен уставним промјенама из 1974. којима су претходили попис становништва, национална афирмација Муслимана те патерналистичке аспирације сусједних република. То је, такођер, период демистификације служби безбједности и дефинитивног одступања проранковићевског дијела кадрова у њиховим редовима. Тада датира и пораз убачене емигрантске групе у зону Бугојна којој се супротставило и околно становништво.
Био је то и период Босне и Херцеговине „на врхунцу моћи“ у чије је јачање уграђено и дјело Васе Гачића. Мене је једног љетног дана 1974. позвао у кабинет и прецизно рекао да као начелник Центра СДБ-Сарајево који је покривао териториј 17 општина и запошљавао око 120 људи, требам национални састав запослених ускладити са националном структуром становништва на сарајевској регији и да сви требају бити факултетски образовани и млађи од мене, коме су тада биле 33 године. То је проведено, и ти кадрови су остали у редовима бранилаца БиХ.
Покојни Васо је око 15 година свог живота провео у Сарајеву. Уклапао се елегантно у сарајевску средину али није никад пожелио да досели. У њему је титрала Херцеговина а одзвањао Мостар. Његове канцеларије су биле испуњене Херцеговцима, Хрватима, Муслиманима, Србима. И сви су му вјеровали. Таквих људи као Васе, има све мање. Наилазе на неразумијевање данашњих „елита“ а били су модел и образац људи који данас највише недостају. Доживјели су крах својих визија агресијом Србије и интервенцијом Хрватске али нису поклекли пред противницима нити дизали руке пред њима. Они су можда неки будући путоказ у временима која долазе а они су их у својим животима одживјели.
Нека је слава и хвала другу Васи Гачићу на којег породица и друштво могу бити поносни.
Мостар, 7.8.2006.
|