|
Када је 1980. године у Мостару оформљена ликовна скупина Еустахије имала своју прву скупну изложбу, био је то, за ту средину и оно вријеме, вишеструко занимљив и знаковит културни догађај. Успркос свему трагичном што се у Мостару у међувремену догодило, вјерујем да у овом граду још увијек живи велики број оних који се сјећају мостарске ликовне позорнице из тога раздобља, њених главних и споредних актера, галерија, изложби и оног што данас називамо тржиштем умјетнина.
Из разговора с таковим живућим свједоцима и познаватељима онодобних прилика, као и, из текстова неколицине ликовних критичара, или пак, кроничара мостарске ликовне сцене, могу се наслутити, па и реконструирати стања, односи и вриједности који су доминирали мостарском, а по аналогији, и широм, ликовном позорницом. Сажето и поједностављено, могло би се казати да је једна од доминантних ликовних одредница тога раздобља било стваралаштво које је нагињало рутинерском и зихерашком понављању провјерених и доказаних мотива, стилова и техника. Неовисно је ли се радило о кокетирању с тада модерним изразом или враћању реализму и неким његовим облицима, нагласак је увијек био на стандардизираној и шаблонизираној ликовној репродукцији било извањске, или пак, унутарње стварности. Као и у друштву, односно држави опћенито, и у сликарству тога раздобља вриједиле су изгледа пароле „не таласај“ и „буди на линији“ неовисно јесу ли ту линију повлачиле друштвено-политичке структуре или (не)укуси ликовне публике и наручитеља/купаца слика.
|
Нуман Хусеинбеговић: Портрети пролазника, теракота, пигмент, 1995-1998.
|
|
У једном таквом окружењу формирала се, ипак, скупина младих и, за то вријеме на неуобичајен начин, амбициозних сликара, односно, боље рећи ликовних умјетника који властито стваралаштво нису хтјели безувјетно ставити у већ етаблиране стилске обрасце и тематске оквире, и којима умјетничка продукција није примарно била средство особног пробитка и успињања на друштвеној и финанцијској љествици. Били су то млади умјетници с тек завршеним студијима ликовних академија, жељни нових животних и умјетничких искустава, искрени према себи и отворени према свијету. А оно што се у то вријеме на подручју ликовне теорије и праксе догађало у свијету, а дијелом и у нешто ближем сусједству Загреба, Сарајева или Београда, било је у великом раскораку с оним што се у то вријеме догађало у Мостару. Уласком у осамдесете године XX. стољећа свијет је био суочен с промјеном цјелокупне глобалне културне парадигме, промјеном темељног културног модела, с преласком из модернизма у постмодернизам. Што значи да су у то вријеме у свијету већ биле апсолвиране умјетничке појаве, правци и тенденције као што су енформел, апстрактни експресионизам, акцијско сликарство, неоконструктивизам, кинетичка умјетност, нови реализам, поп-арт, опарт, минимализам, ready made, па затим, арте повера, ланд арт, боди арт, концептуална умјетност, перформанс, акције, инсталације, видео, филм, фотографија, …
Премда слабашан, селектиран, релативно модифициран и са становитим временским помаком, ехо споменутих свјетских збивања могао се тих осамдесетих година видјети и чути и у Мостару. Пионири на том подручју били су управо млади ликовни умјетници који су 1980. године оформили прву мостарску ликовну скупину Еустахије: Мирсад Беговић, Нуман Хусеинбеговић, Златко Мелхер, Русмир Мешић и Данило Правица. Прве мостарске умјетничке акције, први перформанси, први изласци из приватног простора атељеа у јавни простор града и улице као мјеста догађања умјетности, прелазак са статичности изложбе на динамику догађаја, експериментирање с новим концептима, материјалима и медијима умјетничког изражавања, битне су одреднице њиховог појединачног и скупног умјетничког дјеловања осамдесетих. Премда је у свему томе понекад било више младалачке жеље за експериментирањем и новим, него зреле естетске и концептуалне освијештености, те уз све разлике умјетничких концепата, поетика, стилова и техника које су постојале међу члановима споменуте ликовне скупине, ипак је постојао заједнички називник који их је окупљао и повезивао међусобно, и истовремено, издвајао од осталих судионика и збивања на ликовној позорници Мостара тога раздобља.
|
Златко Мелхер (: Melcher): Црвена, уље на платну, 2001.
|
|
Оно што их је приближавало и повезивало било је схваћање сликарства као рада, као стваралачког процеса у којем умјетник (стваратељ) својеручно и својевољно прави умјетничко дјело преобликујући материјалну (или друштвену) даност у оригинални и изузетни објект (или акцију) кроз који умјетник изражава и приказује своја унутарња стања, или пак, спознаје и доживљаје божанског, природног или људског свијета. Умјетничко дјело, при том, је материјални траг умјетниковог чињења (стварања) – његове главе, срца и руку дјело. Умјетничким стваралаштвом не смију управљати ван умјетнички принципи и разлози, умјетник у своме стварању мора бити искрен, поштен и досљедан, и према себи и према дјелу. Особни стил, поетика, естетски ставови, тематика, медиј и техника имали су смисао и оправдање само уколико је у њиховој подлози био морални став који сам чин аутономног и слободног умјетничког рада ставља у први план. Умјетничко дјеловање која подилази критеријима и захтјевима средине, које ради компромисе и пристаје на инструментализацију, и не заслужује сматрати се умјетношћу. Исправношћу свога моралног става, умјетник, на неки начин, гарантира за дјело и даје му вриједност.
Овим се, наравно, не жели казати како седамдесетих и осамдесетих година у Мостару, осим чланова групе Еустахије, није било и других сликара и умјетника који су искрено и у складу с властитим естетским начелима и критеријима стварали, у ликовном погледу, изнимно вриједна умјетничка дјела, и који су као слободни и аутономни појединци судјеловали у културном и умјетничком животу Мостара, БиХ и Југославије. То тврдити, не би било коректно, нити истинито. Али, исто тако, не признати и не споменути појаву својеврсног подилажења (не)укусима и захтјевима тадашње ликовне публике, те својеврсни друштвени и естетски конформизам, такођер, не би било коректно. Тим више, јер су управо свијест о таквом стању, његово неприхваћање и реакција на њега, уз генерацијску блискост, били оно што је окупило и повезало чланове ликовне скупине Еустахије, и што се као битна одредница провлачило кроз њихове индивидуалне поетике које су своју точку максималне конвергенције досегнуле на подручју естетске и моралне одговорности према своме умјетничком позиву, дјелу и процесу његовог настанка.
Како то уобичајено бива, живот и судбина, у међувремену су се поиграли не само с члановима скупине Еустахије и њиховим ставовима, него и са свима нама који смо имали (не)срећу бити животно повезани с овим просторима с којих је, у протеклих петнаестак година, једнако тешко било отићи, као и остати на њима. Преко Мостара, Загреба, Њемачке, Норвешке, Туниса, Америке и Аустралије Мирсад Беговић, Нуман Хусеинбеговић, Златко Мелхер, Русмир Мешић и Данило Правица били су довођени у ситуације у којима је њихова и људска и умјетничко-естетска моралност била стављана на кушњу и довођена у питање. Дјеломичним увидом у њихово ликовно стваралаштво у претходних двадесетак година, чини се да су успјели остати вјерни себи и својим морално-естетским начелима. Дио онога што су у том раздобљу стварали, као и нека рецентна дјела, имамо прилику видјети на овој изложби. Изложби која није замишљена нити као ретроспективна, нити као тематско-концептуална, него више као ревијална у оном најпозитивнијем смислу ријечи, као ликовна смотра, као свечаност јавног приказивања дијелова њиховог опуса. Уз тај, некима први, а некима накнадни увид у стваралаштво петорице споменутих аутора, изложба има сврху и показати нам да Мостар ипак има изнимно квалитетну генерацију сликара зреле средње доби, али, такођер, и подсјетити нас на њихове естетско-моралне ставове који су овоме времену и овој средини једнако, ако не и више, потребни као и Мостару осамдесетих.
Мостар, 17. српња 2006. године.
|
|
Задња измјена: 2006-12-22
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|