|
Своме драгом књижевнику Сабахудину Хаџиалићу
У доба Ледено – мраморно, глухо, –
Звук Кајде дозвони у буновно ухо,
тер из сања пробуди светог пророка,
кој’ пламна лица, и бола дубокога; –
Рашири руке над тјемена пука иног;
Горући Грм, прозбори гласа громовног:
„И Небо би модро Радосницом проплакало,
кад би Благост ове ноћце препознало!
– Кад би знало, пак модрином би видјело,
– Как’ у њојзи Кајдом Дјетешца својом,
из мртвијех повраћају дјетешце мало.
Кипућом сузицом Плавце би се изридало,
кад би ове ноћце Зјен – облачком угледало,
– Дружбу, Кајдом и цимбала њиних усхите,
– Харфом, цитром, виолином уз гудало мало,
мјеште болних, кроз њино бистро огледало,
– Дарују Сапете, ал’ здраве Леукоците.
Зар вам лишце бијело не би преплануло? –
– Пак и срдашце ледно, не би се гануло? –
– Гледећ’, како Огњен жар Младиности ове,
на Здравену молитву дјечице боловне,
– умилном Сузицом опточеном Кајдом вас зове?!?
Зар не видите очица с ваших лијепијех?!?
зјенâ, бистријех ал мрена вам слијепијех;
– Пред вами Младци да су у сламној Бешики
меко-тврдој, ко, већ на музгавој воштаници
уокрруг ореврћу. Крви ‘вом вабим вас миленици. –
– Успрећ’те те да у зибки мру крилни Мелеки!!!
Они који ваша Молења из Дубинâ жудни вапију, -
– Јоштер Молитвица за Здравицу си не знају.
Искат моћ тјелешцу сахнућем, – не умију.
– Нит’ новоме Сунца дану, знат се радују.
– Нит’ нечајно, ко вошт жртвенски, да изгарају.
Авај ПУЧЕ! – послухни Кајду струне ове!
– која ‘но те на Моленије Здравју зове!
– Сунашце би с плаштем злат- зраком заиграло,
кад весел сиграј дјечце своје би изгледало,
која вабе скинут боле из гнијездâ птичицâ.“
С Горе, – сјајећ, текар срца Огњем запретаног, -
– Блиједијех, сувијех усти, тијела му умореног…
Пророк Вуисом грмну, – изустећ познану
бесједицу с врелијех, мучнијех ранâ,
што пекле га јесу давна, до данас- дана.
Сам болан рожденијем да је био,
док над њим Молитвењак је бдио.
Пак с Хореба сједином својом блистном,
с бисерак- капљом у злаћено вечер
на бради, најзад пуку и ово рече,
из грла промукла, ал гласа звон- чистог
да пуци, Небесни Завјет вјечит проуче:
„О, Ви, пуци! – Зове вас душа плаховита,
– с зебњом брезе, но кадикад ‘ровита.
– Похитите к струни Дјевојчице- Луне,
тер даривајте Здравје боловитима,
и срца жар- амајлије, нек вас не куне
из стопа ваших, до конца вам вијека.
Зар чинимо трнут’ тек ужгану свијећу?
Зар ломит гранчицу пробујалу дрвећу?
Зар бешике да мећете у окове?
Хитећ’ принес’те Жртвенику молбе своје,
Пак покајањем понес’те дјечце болове.“
04.10.2005. г.
|