|
На (не)срећу, убрзо су нови избори, али се народ ни након охохо година још није дозвао памети. У току је предизборна кампања, с толико трибина, промоција, сесија и халабуке какве не памти ни кинеска културна револуција.
Па ће народ добровољно, храбро и с осмијехом отићи, шта отићи, отрчати на изборе и дати глас својим изабраницима. Бирачи су обавезни да буду пуни оптимизма, вјере у своје лидере и коначну побједу, што ће исказивати устима развученим у широк осмијех и патриотским пјесмама.
Њихови миљеници обећавају мир, слободу, демократију, запослење. Обећавају да ће народ добити оно што је најважније у животу и што не би добио ни на лотоу. Обећавају невјероватну слаткоћу живљења и куле у ваздуху.
Али, овај се записивач прибојава да, послије, не буде опет оних коментара у стилу: аууу! јесам се покајао што сам уопште гласао!
Ово покајање допире као неки промукли глас из будућности која никада неће доћи јер ће се и она, успут, укакити, као прошлост и садашњост.
И, како лете дани овог спарног и ћудљивог љета, та се будућност чини све неизвјеснијом и далечијом – док предсједник Буш ради о глави цијелог свијета, али и Американцима.
Ипак се треба окретати будућности каквој-таквој и, најприје, малодушност сасјећи у себи, као коров. Сваки човјек треба вољети, да би био вољен. Да из себе истисне зло и мржњу која је опаснија од птичје грипе.
Тако је, некада, било уочи избора, када не бијаше данашње пропагандне машинерије, него су фасаде наших градова биле окићене паролама: СВИ НА ИЗБОРЕ!
Сада би требало да стоји: сви на изгоне!
О, најдражи наши читаоци, како су то била тешка али славна времена и сретни дани у љубави и љепоти коју носи мостарски живот у свој својој пуноћи и раскоши.
Тако је и ово Слово у септембарском „Мосту“ требало да буде написано у славу минулог мостарског Љетног фестивала и 31. Шантићевих вечери поезије. Али – није. И поред добре намјере, Слово има призвук политике за коју овај хроничар није надлежан, није вјешт ни стручан, ни зехру.
Зато ће поменути тек један детаљ са Шантићевих вечери гдје су се, међу тридесетак ковача рима и ритмова из Босне и Херцеговине, Словеније, Хрватске, Србије, Црне Горе и Њемачке први пут сусреле и двије поетесе: Сенка Марић-Шарић и Ива Нуић. Иако је, као и за све друге учеснике мостарских књижевних сусрета и за Нуићку био обезбјеђен смјештај, њу је Сенка одвела код себе кући гдје је лијепо погостила, гдје су размјениле своје књиге и склопиле трајно пријатељство. Двије жене, двије даровите пјесникиње и – ако и то кога занима, а занима – Ива Хрватица из Дриноваца и Сенка Муслиманка из Мостара.
Да су живи Алекса и Антун-Бранко, како би овим гестом били озарени.
|