|
Сигуран сам да ће историја исказати свој вердикт о таквом понашању оних који су могли да све то спријече, али нису, јер су свјесно зажмирили бар на једно око, а некад на оба и чекали да то прође и заврши како је политички боље за његову земљу, а некад и вјеру којој припада. Говорили су једно, а пустили зликовце да чине управо супротно од онога што су уважени акредитирани заступници цивилизираних земаља Запада заговарали. Захваљујући томе догодило се управо оно што су они прижељкивали да се догоди невином и наивном народу, који је далеко од срца Европе, иако је географски близу њеног центра, а историјски врло близу мјесту гдје је рођена западна демократија!...
Доносе се резолуције, одлуке, договори и уговори које агресори често потпишу, али не поштују. Шаљу се хиљаде силно наоружаних војника под заставом Уједињених народа, али с наређењем да своје оружје не смију да употријебе чак и кад могу да спријече агресију или покољ! Смјењују се специјални представници Уједињене Европе, кочоперни лордови, ислужени или сенилни политичари, послушни генерали који, под заставом У.Н. у Босни и Херцеговини воде политику своје земље и врло често иду на руку агресору или под руку с њим до кревета босанске робиње!
Никоме од оних који би требали и могли, драги мој несретни сретниче, не пада на памет или се не усуђује да лупне шаком о стол и не каже једну једину ријеч – „Доста!“ и онда учини што иза тога треба да слиједи. И зашто би ико од њих („забринутих“) то урадио кад им је овако комотније. Има се дојам да нешто покушавају, а то што нема позитивних резултата од тога, већ је сваким даном више убијених, прогнаних цивила и силованих жена, није њихова грешка нити кривица. Они су дали одличне приједлоге, сутра ће их поновити, па онда опет, и опет ће се чудити да их све стране у сукобу нису хтјеле да прихвате, а највише се згражају кад се жртва агресије усуди да одбије приједлог који је раван потписивању властите смртне пресуде!
Многи моји сапатници, па и ја, мислимо да би лорду Овену (: Owen) требало да се међу првима суди у Хагу! Питаш се сигурно зашто. Кратко казано зато што је свјесно, дакле срачунато нахушкао хрватске бојовнике из Босне и Херцеговине и Хрватске на своје дојучерашње ратне савезнике и сусједе! Гдје су у једном тренутку застале с етничким чишћењем Милошевићеве и Караџићеве делије, жестоко су наставили Туђманови и Бобанови бојовници! Потицај и оправдање им је дао лорд Овен својим срамним, удворичким и провидним приједлогом о подјели Босне и Херцеговине, а упућени кажу да је „он вјероватно имао и своје разлоге и интерес да поступи тако“…
|
Јусуф-Јуса Никшић: Стара станица
|
|
Карактером кочоперан и умишљен, хвалисао се пред новинарима и камерама да је на домаку мира у Босни и Херцеговини. Караџићевој и Милошевићевој страни, којој је по предратном попису становништва у Босни и Херцеговини требало да припадне нешто мало преко 31 посто територије, промућурни лорд из Велике Британије одлучио је да великодушно понуди за длаку мање од пола земље, а Туђмановој и Бобановој страни обећао је 25 посто територије, иако је по истом попису Хрвата било нешто преко 17 посто! Ако агресори прихвате његову понуду, у којој је за оба била повелика територијална награда за злочине и агресију, њихова жртва ће бити доведена пред свршен чин и мораће да потпише његов „мировни“ приједлог! Ако, пак, не буде хтјела да то учини цијелом свијету ће бити „јасно“ да једино Муслимани у Босни и Херцеговини не желе да се рат заврши. Тиме би још потврдили пропагандну тезу оба агресора за домаћу употребу да су Муслимани почели ово крвопролиће и да неће да живе у миру са својим сусједима!
Тек сада ваља рећи да по некој чудној, само њему познатој логици, алгебри, геометрији, аритметици, пропорционалности и преговарачкој мудрости најбројнијем народу у Босни и Херцеговини, (око 49 посто укупног становништва земље, али и знатно више, ако му се припише највећи дио оних који су на посљедњем попису изјавили да су Југославени) и свим осталим који нису ни Срби, ни Хрвати нити Муслимани, својим „мировним“ приједлогом лорд Овен одредио да се смјесте на преосталом дијелу територије (25 посто!!!) наводно заједничке им домовине.
Прочитај још једном ову невјероватну, а истиниту констатацију и опет нећеш моћи да схватиш да је то могао да учини иоле нормалан, образован, поштен и моралан човјек! А учинио је и још се тиме поносио лорд Овен, док је јавно образлагао и бранио свој злочиначки план о подјели Босне и Херцеговине. С разлогом је сумњива позадина таквог понашања…
Уз Туђманов благослов Бобан је одмах и једини потписао тај план, јер је њиме Хрватима у Босни и Херцеговини понуђена четвртина, а не припада им ни петина државе! Стављање потписа на неусвојени, а тиме и неважећи Овенов приједлог Туђманове и Бобанове присташе су схватиле да им то даје право да предвиђену четвртину земље – ону која је већ била под њиховом контролом или пак на дохват руку – очисте од Нехрвата. И одмах су свим средствима прионули на посао. У помоћ им је дошла војска из Хрватске и заједно су почели да остварују Туђманову замисао по узору на Караџића и Милошевића: убијај, силуј, пљачкај, пали, руши и отјерај у концентрационе логоре или у изгнанство немоћно и незаштићено нехрватско становништво које се не крсти као Папа! Многи су то схватили као (х)историјску шансу и патриотску, а неки и вјерску обавезу!
И овог пута, опет по већ опробаном рецепту, жртва је проглашена агресором и, према ономе што видим на хрватској телевизији (јер овдје друге нема), чујем на радију или прочитам у новинама, с њом треба да се разговара само преко оружја, све док не капитулира или је не збришу с лица овог дијела Земље. Добро обавијештени шапућу да је ово уствари Овенов допринос реализацији Милошевићевог и Туђмановог договора у Карађорђеву о подјели Босне и Херцеговине. (Х)историја ће показати шта су самоуважени лорд и они који су га делегирали добили за узврат од Бобана и Караџића или њихових наредбодаваца за овако великодушне поклоне…
Вјерујем да Милошевић и Караџић задовољно трљају рукама сретни да сада Туђманови и Бобанови бојовници обављају посао за који су мислили да ће бити само њихов… Смјешкају је се и једни и други, а највише Биљана Плавшић, Караџићев замјеник и својевремено узорни комуниста на свом факултету у Сарајеву, која је једном реченицом дефинисала основни циљ рата који су повели: „Па шта ако и погине два милиона Срба – бар ће за сва времена на овим просторима нестати Муслимана!“ – рекла је кроз смијешак, увјерена да говори мудро и да ће та реченица ући у све историје о стварању велике Србије у посљедњој деценији двадесетог стољећа и вијека – крајем другог миленијума! И ушла је, али у ону која говори о психопатологији жене која је, макар била и професорица на факултету, толико застранила да није била у стању да одмјери злочиначку тежину ријечи док их јавно говорила.
Овен се зачудио кад су Милошевићеви Срби, предвођени Караџићем у Босни и Херцеговини, одбили да потпишу његов план којим им нуди пола земље, иако им не припада ни трећина! Захваљујући таквој њиховој реакцији његов је план пропао, а рат настављен и вјероватно ће да потраје све док оба агресора не остваре оно што су наумили – а то значи док ове просторе не очисте од „некрста“, што би носталгично рекао један пјесник и владар, који је истовремено био поглавар цркве у својој земљи.
Он је у својој малој земљи у првој половини деветнаестог стољећа заговарао „истрагу потурица“, а ови наши крсташи из Србије, Црне Горе, Хрватске и Босне и Херцеговине сто педесет година касније и на очиглед цијелога свијета, проводе истребљење Муслимана у Босни и Херцеговини! И не само у њој! Некима ће – „зна се“ – бити поклоњени животи ако се врате наводно вјери својих предака: католичкој, и тек онда бити прихваћени као Хрвати, или пак православној, што је услов да постану добри Срби. У оба случаја би – зна се – били грађани другог, а можда и нижег реда, што је сад случај с Албанцима у Србији, а посебно оним на Косову.
Чини ми се, драги мој тек рођени, да су неки чудни, боље би било рећи неморални свјетски политичари, а међу њима и лорд Овен и они који му дају инструкције и наређења, одлучили да, подјелом моје земље и расељавањем или уништењем народа којему припадам, и којег се још не стидим, смире помахнитале и крвожедне духове оба агресора и да их тиме удобровоље (!) да коначно прекину посао који су почели. Такви „миротворци“ су уствари главни разлог да агресија још не престаје, већ се интензивира, зато што својим „посредовањем“ повећавају апетите и једног и другог агресора, јер оба сматрају да је дио Босне и Херцеговине који су освојили, само њихов и зато га етнички „чисте“ од оних који су ту живјели стољећима, само зато што ови нису њихове вјере, а онда и народности.
Чудно је, апсурдно и неморално да се све то чини наводно у име мира, правде а посебно демократије. Гледам те умишљене, често збуњене и преплашене политичаре Запада, који су сву своју политичку мудрост сабили у неколико отрцаних фраза и који се често чудом чуде како агресори не чују или неће да чују и неће да поштују њихова упозорења, а некад и пријетње, већ и даље чине појединачне и масовне злочине и освајају нове просторе, које одмах затим почну да етнички чисте и за врло кратко вријеме их очисте од оних који им нису по вољи…
|
Славко Медунић: Илустрација
|
|
На крају ћу, иако ми није до шале, јер ме голема туга мори, да ти испричам предратни виц који поприлично вјерно осликава положај мог народа у Босни и Херцеговини и улогу оних који, сад већ бесконачно дуго, наводно „покушавају“ да га заштите:
Једног дана Мујо и Суљо наишли на једног свадљивог силеџију, који је, без ваљаног разлога, узео Суљу на зуб и хоће да га бије. (Оно „на зуб“ замијени са „на нишан“ или „под нож“, а испред глагола „бије“ стави „у“, слово које не волим још од другог свјетског рата…). Што насилник наумио, то и почео да чини. Након првог ударца Мујо га, као Суљин заштитник, пријетећи упозори:
– Удари га још једном, ако имаш храбрости!
– Ко ће ми то забранити, рђо једна – узврати овај и још јаче одалами Суљу.
– Удари га још једном, ако смијеш! – опет ће Мујо.
– Да ме нећеш ти спријечити, ништаријо једна – и још јаче удари недужног Суљу. И то се поновило неколико пута док Суљи нису дозлогрдиле насилникове батине, узроковане Мујином вербалном „заштитом“, па је завапио:
– Молим те, Мујо, немој више да ме браниш!!!
Смијеш се!? Знам! Истине ради морам рећи да сам се некоћ и ја смијао овом вицу, али сад плачем – некад над самим собом, а много чешће над угроженијим од мене, које сте ви, свјетски моћници, наводно узели у „заштиту“, (као Мујо Суљу), а простим оком се види да оклијевате, као да вам се не пропушта прилика да, помогнути крволочним и распомамљеним српским и хрватским националистима, овај дио Европе очистите од нас, јер мислите да ће то бити боље за њу и ваш цивилизирани свијет!
Зато жалим и вас, свјетске велможе, а некад и хуље, скупа с онима који су у Њемачкој дигли дреку што им је на те-ве екранима приказана уживо истина о равнодушности оних који желе да себе прикажу добронамјерним миротворцима.
Понашање и једних и других у Босни и Херцеговини потврђује Хегелову тврдњу „да народи и владе нису никад научили ништа од историје, нити су икад поступили према било којој поуци коју су могли да извуку из ње.“ И још је додао да се на један или други начин сви значајни догађаји и људи појављују изнова, а ја ћу само додати да је то, нажалост, данас случај с мојом, на смрт осуђеном домовином, ако се не заустави њено комадање и етничко чишћење, којим ће нестати најбројнијег народа у њој!
Мостар, 25. априла 1993.
|
|
Задња измјена: 2006-08-02
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|