|
Od kad se sec'a uvek se bavio vidanjem i travarstvom. Dok mu je pomajka Safija bila zhiva, ona ga je uvodila u sve tajne te retke veshtine, a kada se preselila ostao je sam samcat (setivshi se njenog kraja prekrsti se i pomoli za mir dushe njene), prepushten sebi i znanju koje mu podari. Seti se nje danas sedec'i na gumnu, pa kada je vetar zaduvao nagovestivshi nevreme i obavio ga prashinom koju podizhe i ponese prema planini, pomisli da mu se to ona javi, ona koju ni u mislima ne spomenu, godinama.
I Dzhemilu vide, svoju zhenu, pokojnu, a lika joj skoro zaboravi. Stajala je na kraju gumna promatrajuc'i ga i u pogledu njenom prepozna tugu. Tugu, jednako vidljivu kao i onog dana kada je u naruchju drzha, kada umiruc'i poslednje rechi izgovori molec'i ga da je sahrani ispod jorgovana pod kojim je prvi put poljubi. I uchini mu se da to bi isti pogled (dug, besraman, ispitivachki, ispunjen nekom tugom koja bi odraz njenog nejasnog predosec'anja dogadjaja koji su predstojili), kojim se zapilji u njega kada je nagnutu nad kladencem prvi put vide i zapazi. Ne, ne oseti bol prikrivenu i ne prepozna je u njenim ochima kao tog dana, vec' ga podseti na pogled devojke koja ne ostvari svoje devojachke snove.
Shvati, da tom njenom pogledu ne prida mnogo pazhnje, jer misli mu preplavi sec'anje na poslednje trenutke provedene s njom.
Seti se pogleda zaprepashtenog, ochiju od bola izoblichenih, vriska koji kao da se zaledi u grlu, ruku koje klonushe nemoc'no pored od teshkog poroda izmrcvarenog tela i grcha koji joj na trenutak oduze telo, kada shvatila je da dete je mrtvo. Seti se i pogleda kojim ga je preklinjala da to malo bezimeno dechije telo stavi u njeno naruchje, a ona ga potom stisnu bojec'i se da joj ga ne uzmu, ne otmu. Stiskala ga je i privijala uza se kao da je zhivot htela da udahne u njega i kada je izdahnula on ne dade da ih rastave. Spustishe ih zajedno u crvenicu.
Ophrvan mislima nastavi put uz planinu. Dzhemilin lik, nestvaran, zaleluja tu pred ochima mu, preplavi ga, i posta jasan, stvaran, kao zhivu da je gleda i uchini mu se da hoda tik uz njega piljec'i netremice u nj kao da zheli neshto vazhno da mu saopshti.
Nekako mlada je, nezhnija i lepsha no ikada pre i haljina na njoj drugachija je, bela je, od svile, svechana, kao za venchanje da se spremi, ko da svoje devojachke snove tek sada c'e da ispuni, a njega podseti na curetak koji tek zakorachi u devojachku dob. Podseti ga na devojche koje izgledom odaje svoju chistotu, nevinost devojachku, nevinost dushe netaknute – nenachete mislima prizemnim, iskvarenim i zlobnim. I osmeh na njenom licu vide. Podseti ga na osmehe sa kojima mu je na sastanke dolazila, kriomice, pored reke zaklonjena vrbacima.
Sva svetloshc'u zrachi, koja iz nje izbija pruzhivshi pipke, dugachke, jedva primetne prema njemu i oni probudishe neka davno zaboravljena sec'anja na nju, ispunishe ga toplinom koja se rashiri telom. Srce u grudima zaigra, telo ustrepta, kolena klecnushe, kao da je u godinama mladalachkim, dvadesetim. I kad htede da je upita dal to njega cheka, njen lik se rasprshi u izmaglicu, prozrachnu, koju vetar ponese i raznese, a on se tada seti snova.
Snova, u koje je s pochetka tako chesto dolazila uplakana prekoravajuc'i ga shto joj ne ispuni poslednju zhelju, a on se pravdao nametnutom voljom njenog oca s kim nikada ne bi u dobrim odnosima, jer nije mu mogao oprostiti shto je ukrade, shto ukrade njegovu kc'i jedinicu. Za njenu preranu smrt njega je krivio, a nije hteo da se seti da je njena mati rodivshi je – izdahnula.
Ostao bi on danas na gumnu zamishljen i chekao da ga nevreme natera da se skloni, ali misao ga upozori na znamenje. Na trenutak je zastala i on se prenu iz misli koje mu zaokupi vidjenje, pa zaklima glavom chudec'i se da odmah ne zapazi tako jasno upuc'ene znake. Podizhuc'i prashinu vetar mu pokaza pravac. A Dzhemila? Dzhemila nagovesti da vreme je, da njegovo vreme pristizhe i da odmah mora da krene. I krenu ne hajuc'i za nevreme koje se sprema. Na izlasku iz sela, gde put se poche lagano uspinjati uz brdo, zasta. Okrenu se i spusti pogled na selo, na kuc'e, na livade i voc'njake. Pogled, kojim vreme htede da zaustavi i uchini mu se da uspe, na tren, dovoljno dug da ga utisne u sec'anje.
Seljani, zhurec'i se da umaknu nadolazec'em nevremenu, prolazec'i pored njega zastajkivali su i zagledali ga pitajuc'i se: gde li je krenuo? – i prve kishne kapi pocheshe propadivati iz vlagom prezasic'enih oblaka, kada ga jedan od njih upita: Gde nameri, Kosta? A on mahnu rukom u pravcu planine, i ne okrenu se da ga pogleda, vec' produzhi putem.
Zaokupljen mislima, zaokupljen vidjenjem, ne oseti vreme koje provede uspinjuc'i se s naporom, tek zapazi da stizhe pred pec'inu gde se rodi i nejasan osec'aj, na tren mu se uchini da je radost, ispuni svaki deo njegova tela. Uvek kada bi krochio nogom na ledinu ispred njena ulaza, telom bi prostrujala bujica nejasnih emocija kao i prethodni put. I poche verovati da plima emocija koja se za takvih trenutaka javi paralishuc'i mu misli i ispunjavajuc'i mu telo ugodom, rechima neiskazivom, vremenom posta potpunija, tananija, jasnija, na neki nachin bliska jer posta ochekivana. Iz nekog dela svesti kao da je chinjenica – nepobitna istina, rodila se misao da su otac i majka tu, da stoje pored njega, nemi i kao da u njega pretachu neku silu koja ga opushta i ohrabruje – potichu ga na korak koji treba da uchini.
Zasta pred ulazom munju da sacheka, tamu da rasprshi i rasvetli planinu kako bi je video pa u svesti ovekovechio divlju i surovu, a njemu ipak lepu i dragu.
”Chekam vas!”, uskliknu i podizhe ruke ka oblacima. A glas, gromak, prolomi se iz grudi i stopi s grmljavinom, a munje zaparashe oblake, zapalishe ih. Razdanishe noc' i skinuvshi tamni veo s planine otkrishe je i razgolishe pred njegovim ochima, devichanski chistu, netaknutu, lepu, surovu i divlju, u istom trenu. Kosta, ispravljen, podignute glave, stoji shirom otvorenih ochiju piljec'i u razotkrivenu lepotu, a osmeh zaigra mu na licu kada munje zaplesashe svoju poslednju igru u njegovim zenicama. Radostan, svetloshc'u munja okupan i zadivljen upi u svest shto ochi videshe. Zahvali se i nakloni okrec'uc'i se na sve chetri strane sveta, zahvali se Bogu… i planini. Zahvali se planini na lepoti kojom ga okruzhi dajuc'i mu utochishte i na snazi koju mu podari godinama je crpec'i iz nje. Bogu se zahvali na svim dobrima koja mu dariva, shto mu svest otvori i ukaza na dobro i zlo – shto ga na pravi put, uvek, vrati kada bi stranputicama krenuo omamljen i zaslepljen uzhivanjima i strastima ljudima tako prijamchljivim. Zahvali se i na munjama koje mu posla da u svesti ovekovechi sliku planine i njene lepote za zhivota uzhivane, a nikada nauzhivane.
Okrenu se i zaputi u pec'inu, u Gavrilovu pec'inu, jer tako je svi zovu, tako je i on zove.
Udje i zastade na trenutak, kao da u tami u kojoj se prst pred okom ne vidi pogledom neshto trazhi, istrazhuje, a onda se uputi do kandila, po sec'anju. S mukom ga upali i pod titravom, slabashnom svetloshc'u treperavog plamena osmotri utrobu planine.
Promatrajuc'i upijao je svaki detalj, svaki kamen i sharu na njemu.
Raspremi Kosta postelju. Zabravi ulaz, prechkom, teshkom, hrastovom, zaglavi je izmedju klinova uglavljenih u pukotine stena. Zapali dve svec'e, velike, voshtane, namesti ih kraj uzglavlja i uredi se. I pre nego lezhe, okrenu se i baci josh jedan pogled po njoj. Oprashta se od nje, k’o od choveka da se oprashta. Lezhe. Sklopi ochi i prepusti se mislima.
Kroz svest i razum, ispred ochiju, izmenjuju se slike vrac'ajuc'i ga u proshla vremena gurnuta negde na periferiju sec'anja – skoro zaboravljena. Sec'a se dogadjaja koje je prozhivljavao krec'uc'i se stazama zhivota (ponekad posrc'uc'i i padajuc'i u glib, a onda bi ustajao iz te kaljuzhe snazhniji i jachi – chinilo mu se ponekad da krec'e se kroz vreme kao omamljen, naprosto opijen dogadjajima koji su ga sustizali ponekada ga mazec'i, a najcheshc'e shibajuc'i ga nemilosrdno kao da zhele da ga slome, dushu da mu uzmu ili barem da je osakate), a koji ostadoshe iza njega nagrizajuc'i ga i ostavljajuc'i tragove u njemu i na njemu, neizbrisive. Sec'a se i dogadjaja koje lichno nije prozhiveo, o kojima je slushao, a chuo ih je od ljudi koji su mu bili bliski, sa kojima je prijateljovao i od onih koje je sluchajno sretao i upoznavao. Vrati se starac Kosta sec'anju njegovom i nasledjenom – vrati se u proshlost pre svog rodjenja. Vidi je jasno. Poverova na tren da je i to vreme lichno prozhiveo, jer i da ga prozhive ne bi ga video bolje i jasnije. Slike davno minulih vremena, onih pre njegova rodjenja, o kojima su mu priche prichali i one koje su mu prec'utali, poredale se u svesti i nadovezuju se, nadopunjuju, a ono shto je nasluc'ivao ili mu ne beshe jasno, sada posta kristalno jasno – nema zagonetki. Jedan za njega nov zhivot, nepoznat ili samo delimichno mu poznat, odvija se slikovito u njegovoj svesti kao pricha ne isprichana – koja trenutak svoj docheka.
Detinjstvo svog oca, Gavrila, vidi, vidi njegovo odrastanje, stradanje i potucanja po svetu. Jasno vidi njegov zhivot pa i onaj koji provede zajedno sa svojom zhenom Rabijom – krijuc'i se po zabitima, shumama, i planinskim vrletima. Krili se i zhiveli su u ovoj pec'ini, progonjeni, kao zveri.
Posmatrao je svoj dolazak na svet, dok ga je majka radjala u pec'ini, u ovoj pec'ini koja iznutra ista je kao i danas, ni jedan kamen ne napuche, sharu ne izmeni. Chu plach, a to njegov glas bi, kojim oglasi, kao fanfarama, da zakorachio je u nepoznato, medju ljude. Saznade da zhena koja ga chesto u snovima pohodi, nema, gledajuc'i ga pogledom koji miluje, pogledom kojim mir u srce unosi, a ipak tuzhnim, majka mu beshe. I tek sada shvati da to nije bio pogled ispunjen tugom vec' majchinskom brigom. Vide ih obe: zhenu iz snova koja ga rodi – Gavrilovu zhenu, Rabiju, i onu drugu – Safiju, majku koja ga podizhe negujuc'i u njemu choveka. Shvati da su mu bliske i da u njemu zhivi jedan deo svake od njih. Uchini mu se da su njini zhivoti utkani u njegov, da ih je prozhiveo.
Zapita se: ”Nisam li bio: i Gavrilo, i Rabija, i Safija, i svi ostali i sve to u jednom jedinom trenu, a ponajmanje ja, Kosta. Postoji li zhivot… onakav kakvim ga videh i prozhiveh. Bozhe!... Postojim li?... Il’ je zhivot – trik… iluzija koja u trenutku zableshti… u trenutku krac'em od treptaja oka? …Ako postoji, traje li i koliko? Traje li tren, ili vechnost? Mozhda je ipak sve iluzija!... Obmana!... ili kushnja Njegova… da nas proveri. Proverava li nas? – onda postojimo! Mozhda sve je igra, da se uverimo u svoju slabost i nishtavnost. Ili fikcija je, ama bash sve, a stvorismo je voljom, voljom duha svog. Fikcija kojom Gospodina obmanut htedosmo, a prevarismo sebe. Mozhda…”
Zadubljen u misli starac ne zameti svetlost koja ga obavi odnosec'i ga s njegovim snovima i svim njegovim umovanjima. Odnese ga na krilima olujnog vetra uz pratnju razigranih munja i pesmu gromova. Ne oseti i ne shvati da se snovi i umovanja rasprshishe kao magla na povetarcu…
Sedmog dana nakon oluje seljani se uzbunishe, jer Kostu niko za to vreme ne vide. Stareshina sela sakupio je seljane i predlozhi im da organizuju potragu za njim. Reshishe da krenu u planinu, jer tamo se starac zaputio, pre oluje. Trec'eg dana, umorni i izgubivshi svaku nadu da c'e ga nac'i i kada htedoshe odustati od dalje potrage, nabasashe na pec'inu, zatvorenu. Zabravljenu iznutra!
Neko se seti da bi to mogla biti Gavrilova pec'ina, o kojoj su njihovi ochevi chesto noc'u uz plamen vatre sa ognjishta znali preprichavati raznorazne priche. Svi seljani su upravo radi tih pricha zazirali i izbegavali pec'inu. Jedino je Kosta povremeno dolazio u nju, chistio je i osamljivao se prepushtajuc'i se svojim umovanjima. Dogovorishe se da obaveste zhandarme i da se u njihovom prisustvu teshka hrastova vrata na silu otvore. ”Drugde ne mozhe biti” govorili su, jer ”tu gde se rodio vratio se i da umre”, bili su sigurni.
Sutradan uz prisustvo zhandarma razvalili su seljani vrata i ushli u pec'inu. Nashli su dve dogorele svec'e uz uzglavlje lezhaja. Kostu, a ni njegovo telo nisu nashli. Zhandarmi su zapisali: ”Kosta je nestao. Gde… niko od seljana ne zna.” U sluzhbenim izveshtajima upisan je kao: ”nestao”.
Jedino je baba Todora koja je chesto bila oshamuc'ena rakijom tvrdila: zhiv je. Reche im da je dan pre nego otvorishe pec'inu Kosta dolazio kod nje u kuc'u i lechio njenog bolesnog unuka. Nije se mogla setiti da li ga je ko zvao da dodje, ili je onako – sluchajno navratio. Dete se naravno nije sec'alo, a Todora je tvrdila da je bilo u bunilu zbog velike vatre koja mu je obuzela telo.
Ali njenim rechima niko ne poverova.
|