|
Када човјек воли град у коме се родио, и у коме, што би се рекло, живи у једном „комаду“ и сада, као што Љубиша Анђелић, воли Требиње, онда и није тако тешко писати о ономе што се – воли. А Љубиша Анђелић је заиста заљубљеник Требиња које воли и које „осликава“ (описује) на разне начине и са разних, и мање знаних страна.
А све је почело 2001. године…
Ватерполо на Требишњици 1950-1965.
Све чешће читам (и пишем) о књигама у којима је „главни јунак“ ауторово сјећање на једно минуло вријеме које је имало свој непоновљиви мирис и шарм. Доброте и љепоте, и вриједи се сјећати. Једна од таквих књига која је дошла до мојих руку, још прије пет година (поклон др. Шефкета Арсланагића, Требињца који је сада настањен у Сарајеву), свакако је и књига „Ватерполо на Требишњици 1950-1965.“ Љубише Анђелића. Из самог наслова књиге назире се и тема којом се аутор бави, заправо описује. Дакле, ријеч је о времену када је у Требињу спорт број један био – ватерполо, али и пливање.
|
|
|
На почетку књиге о ватерполу аутор Анђелић је записао: „Годинама сам размишљао да напишем књигу о нашем – требињском ватерполу. Са протеком времена стрепио сам да успомене и сјећања на те дане са Требишњице не изблиједе и да заборав не прекрије неке догађаје и важне детаље. Знао сам какав ризик преузимам, јер није лако са дистанце од готово пола вијека, на папир „пренијети“ збивања у тада најтрофејнијем спорту. Ипак, одлучио сам тај за мене „слатки“ напор.
У почетку сам осјетио и неку трему, а посебно одговорност да, нарочито младим читаоцима, дочарам дане и догађаје из дана спортске младости једне генерације, која је стасала и настала на Требишњици.
У овој књизи нисам желио изнијети само статистичке податке. Покушао сам, поред броја утакмица, резултата, освојених титула, описати збивања око пливалишта, згоде и незгоде са бројних гостовања, играче – њихове врлине и мане. У свему томе користио сам сопствено сјећање, сачувану архиву, као и сјећања својих суиграча. Желио бих да ова књига бар мало допринесе оживљавању, ако ништа бар идеја, да се ватерполо, а и пливање врате у Требиње. Да се једног дана на олимпијском базену, помијешају бијеле и плаве капице, да се тресу мреже, а публика ужива. Ако се то деси, и ако будем тада физички присутан, бићу сретан да узалуд нисам написао ове редове. Такође, желио сам и то да се ми, директни судионици тих догађања, и на овај начин, још једном подсјетимо на те наше спортске дане, суиграче који су ван Требиња и на ватерполисте и пливаче који су нас заувијек напустили.“
Тако у књизи на почетку записа аутор Анђелић, а да је у времену од 1951. до 1965. године ВК „Леотар“ био заиста „горостас“ најбоље се види из статистике првенстава у ватерполу Босне и Херцеговине којима је „Леотар“ учествовао. А статистика „каже“ да је у поменутом временском раздобљу, дакле у периоду од 15 година „Леотар“ ОСАМ пута био првак БиХ у сениорској и ЈЕДНОМ у јуниорској конкуренцији. (У БиХ тада је било одржано само једно јуниорско првенство).
Да би се „прича“ о књизи „Ватерполо на Требишњици 1950-1965.“ на извјестан начин заокружила, а заокружити се, ипак не може, ако се и не прочита, поменимо да је она објављена у Требињу 2001. године, издавач је сам аутор Љубиша Анђелић, а рецензенти Слободан Правица и Раде Алексић.
Угашени канделабар
Наводећи разлоге настанка књиге „Угашени канделабар“ (Требиње, 2002.), аутор Анђелић, између осталога записа: „Када сам одлучио да напишем ову књигу, као фабулу изабрао сам догађања у дјетињству – период од десетак година. То је вријеме када човјек почиње опажати око себе, када га све интересује. Те прве слике, виђене дјечијим очима, пројектују се у мојој свијести из амбијента очеве радње у центру Требиња. Тај кафански простор доживљавам као неку позорницу, гдје се одвијају животне представе. Око радње све видим и доживљавам као кроз неки велики прозор, који је лоциран у средишту збивања. Све се то употпуњује и добија коначну димензију казивањем мога оца и других судионика из тог времена.
|
|
|
Први дио опсервација у књизи припада добу мира. То је вријеме раног и безбрижног дјетињства. Оно носи призвук сигурности и радости. Сјећања на догађаје редају се од очеве радње, преко посластичарнице Матковског, кина „Уранија“, до градског парка.
Други дио књиге „оптерећен“ је ратом. Та, ратна догађања, због терора и траума, више су упамтљивија. То су дани несигурности и велике опасности. Од дједовог пророчанства о рату и доласку окупатора, до дана када на подручју града, завршава четворогодишња драма.
У трећем завршном дијелу књиге, краће су описани поратни дани. Оптерећени су разним проблемима и дилемама. Доминирају материјалне оскудице и разне манифестације побједника.
На крају, долази 1946. година. Тада завјеса пада на све те „представе“. Радња се затвара и све око ње постаје другачије. Ствара се неки нови, до тада непознати, амбијент.
Можда се у неким завршним причама осјећа доза револта и ироније. Настојао сам да та моја лична осјећања не надвладају реалност и објективност описаних догађања…“
И поред изреченог, и ова књига у себи има довољно „материјала“ да се у њој „нађе и препозна“ Требиње из тог вакта и земана, али и Требињци да се „нађу“ и да „зехра Божија“ буде, оно што би се могло памтити. Рецензент књиге „Угашени канделабар“ мр. Слободан Правица пишући о овој Анђелићевој књизи, с разлогом примјећује и уочава да „аутор филмском техником реда упечатљиве секвенце за памћење, вјешто прати италијанске војнике на стражи, ручку обуци, завирује у јавну кућу, „води“ лијепу куртизану на пијацу, региструје „пад Италије“, уводи у причу Нијемце, долазак ослободилаца, борбе и долазак слободе у вољени град“.
Вријеме послије рата, иначе најкраће по обиму у књизи, аутор Анђелић је пројектовао, ако се тако може рећи (а може, зашто не!) на три нивоа. Један ниво говори о крупним промјенама које су задесиле пишчеву породицу, гдје се преплићу горчина, критички и носталгични тонови пред сликом растурања једног свијета вриједности пред налетом историје и новог поретка. Други ниво говори о крупним идеолошким, политичким и друштвеним промјенама које су дошле по завршетку рата. У овим дијеловима ауторово причање често поприма карактер запитаности, недоумице и одређене колебљивости у изрицању судова.
Али, зато трећи ниво (аспект) посматрања доноси, упркос свему, ведре слике одрастања и сазријевања једне генерације уз Урнине пакете, вјечне мелодије, харизматичне, митске холивудске звијезде и прве, украдене пољупце, над смарагдним водама родне ријеке. Тријумф живота и младости…
Рецимо (и запишимо да се зна) и ова књига Љубише Анђелића, објављена је као издање аутора, штампана је у штампарији „Графокомерц“ а.д. Требиње, у тиражу од 500 примјерака.
Војници Беле лађе
Године 2003. хроничар и записивач минулих времена требињских, али и људи Града подно Леотара, Љубиша Анђелић још једном је (све Требињце, па и оне који су морали само зато што су муслимани, Бошњаци, напустити, бити протјерани ван свога Требиња и државе своје Босне и Херцеговине) дакле, све је изненадио, мислим особно веома пријатно новом књигом својих (наших) сјећања под називом „Војници Беле лађе“. Књига је технички веома добро урађена уз ликовно рјешење Владимира Косића-Менге. На почетку књиге, оно што би се могло именовати као напомена аутора, Анђелић је између осталога записао… „Када сам почетком 1965. године у мостарској „Слободи“ објавио први чланак, нешто о градским комуналијама, ушао сам у новинарство. Убрзо је мојих текстова било и на страницама других листова. Писао сам за новине преко три деценије.
|
|
|
Са ове дистанце то вријеме писања подсјећа ме на један дугометражни филм. На траци се смјењују разни догађаји и људи – њихове врлине и мане, радости и туге, побједе и порази.
Као хроничар свих тих збивања био сам дужан да виђено региструјем. Да брзо, објективно и без предрасуда пласирам у редакције.
Дневна новина „живи“ само један дан. Имао сам осјећај да се такмичим са временом. Више пута се дешавало да нисам успио написати цијели чланак. Тада сам пола или крај вијести диктирао у слушалицу „из главе“. Све су то примали стенографи, углавном жене. По гласу су знале мене. Такође, по гласу, стварало сам слике о њима. Тако смо се преко жице „дружили“ годинама.
Доста вијести чуо сам у кафани. У тај шарени шатор, гдје влада дим цигарета, мирис алкохола и замор гостију, вијести су стизале из „друге руке“. Уз претходну провјеру одлазиле су на странице новина.
У кафани сам често сретао људе погодне за разговоре и дружења. Писао сам о „малим“ људима и познатим личностима из свијета сликарства, књижевности, музике, медицине, спорта. О онима који су оставили неки печат у средини гдје су живјели. У овој књизи „Војници Беле лађе“ описао сам догађаје и људе прије, а наравно, и за вријеме бављења новинарством. Крај мојих казивања посветио сам сусрету и дружењу с великим пријатељем из Шпаније, као и о његовој лијепој земљи.
Заправо, покушао сам да направим један колаж кратких прича. Мислим, да дужина опсервација неће утицати на занимљивост и квалитет написаног…“
Да би се још боље „осликала“ ова књига Љубише Анђелића, могло би се укратко рећи да доминантан облик казивања (дакле, написаног) је краћа анегдота са неочекиваним обртом ситуације, са врло израженим хумором, по чему су те личности (уосталом) и остале упамћене и ушле у усмено казивање и, саму, причу. Други начин формирања приче има елементе краће биографије, прича се шири, уносе се многи подаци из живота личности, личност се смјешта у одређени духовни контекст времена, тако да се добијају значајни подаци о животу људи који су иза себе оставили значајно дјело. Тако је, рецимо, прича о требињском пјеснику Властимиру Брату Павловићу, урађена студиозно, са много интересантних детаља из пјесникова живота и рада.
Надаље, Анђелићев став према личностима (људима) које описује је изразито добронамјеран, пријатељски, незлобан, пун љубави. Сликајући своје личности аутор се креће просторима Београда, Сарајева, Суботице, Дубровника, посебно Требиња, првенствено у времену раних шездесетих и непримјетно открива неке константе духовне климе тог времена, тако да ће код многих, нарочито старијих читалаца, изазвати носталгију за временом њихове младости, а младим читаоцима приближити те митске шездесете у којима су постављени стандарди у литератури, музици, филму – који су, до данас, у много чему, остали непревазиђени.
И на самом крају, Слова о овој књизи, што се тиче језика, стила, композиције, видљив је ауторов труд да изврши одређене помаке (наравно, ка бољитку, бољем) у односу на претходне двије књиге. То наравно, само може да радује…
Скалинима у сан
Четврта књига мемоарске прозе Љубише Анђелића „Скалинима у сан“, објављена 2004. године, као и све раније у сунчаном и бајковитом Требињу, је засигурно само наставак хроничарског записивања о Граду и његовим Људима, овог врсног записивача. На самом почетку књиге, прије „понирања“ у оно што књига ова са собом носи, Анђелић ће себи, али и нама рећи да „објављивањем књига „Угашени канделабар“ и „Војници Беле лађе“, нисам до краја отворио врата богате галерије ликова и догађаја непресушне снаге требињског живота. На ту помисао наводе ме сјећања која не мирују. Покрећу моју машту. Не дају ми мира. Таложена годинама у свијести „траже“ да се преточе у приче. Да тако на страницама књиге, остану као некаква (јашта, него драга) ретроспектива“.
|
|
|
Зашто не рећи и записати: Упечатљива су сјећања из кафана. Из тог шареноликог амбијента са шеретима, боемима, „орђиналима“, конобарима, шанкерима. Пикантерије у вези њих стално „голицају“ машту – зашто да се, све то, и не запише. Непресушна су инспирација за писање. Треба им, и посвећено је довољно простора (странца) свему томе.
У књизи „Скалинима у сан“ из заборава „израњају“ три, многима добро знане, велике градске љубави. Кратке романсе са трагичним завршетком, епилогом, како се то књижевнички каже. Те љубави, догодиле су се у Требињу, непосредно прије, за вријеме и послије Другог свјетског рата. У то вријеме „слике“ тих љубави, изазивале су знатижељу.
Али, слика Града, ауторовог Требиња, са почетка прошлог вијека и касније, заиста и засигурно, не би била „правилно“ довршена без људи који су због својих врлина, али и мана, оставили у аманет, у наслијеђе да не буду заборављени. Да се Слово (и у књигу уграђено) и о њима напише и чује. И написа се, заиста.
Такође, веома зналачки и прецизно, у књигу су уклопљене и још неке приче. Да, кроз кратке приче прикупљене под насловима „Сцене око ватре“ и „Корзо наше младости“ у овој књизи „гасе“ се, извјесне, требињске успомене: Или је то само, све привременог карактера до поновног и новог „израњања“ прича и сцена које су се, напросто, заборавиле. На крају писања и исписивања ове књиге Анђелић је на кратко „отпловио“ до морске обале – до Дубровника. А „пут“ је опет водио до људи, улица и кафана тог древног града.
У мислима аутор се спустио и још јужније, до пјешчаних обала раскошне и неухватљиве Боке Которске. И ту, и тада се Анђелић враћа у дане спортске младости. Све то сада личи на бајку, на успомену драгу и непоновљиву. Све је то на извјестан начин, нешто као „додир свиле“ чију смо њежност неправедно заборавили. Скалини су степенице, а ријеч ова је исказана у дубровачком жаргону, говору, и тим скалинима (степеницама) аутор књиге „Скалинима у сан“ Љубиша Анђелић нас и заиста води у снове, који су од некадашње јаве настали.
Плава чаролија
Пета књига, требињског хроничара и записивача Љубише Анђелића има наслов „Плава чаролија“ који асоцира на плаветнило неба изнад града на Требишњици, а што се саме „чаролије“ тиче, то је вода. Али, „то“ је оно што се „догађа“ када се са терасе хотела „Леотар“ у љетним касним поподневима погледом „дотакне“ Стари град, Кастел, па све оно видљиво и чулно што је на другој страни, у води се осликава. И то тако траје до усхићења…
|
|
|
У самом предговору књиге, Анђелић између осталога каже, записа да када се пише књига са темом из протеклог, минулог живота, у којој радњу одређују сјећања и успомене, неки важни датуми, занимљиви људи и догађаји остану, и нехтијући, на маргини. Можда се нешто од тога не презентира на прави начин. То није чудно. У меморији похрањени садржаји не мирују. Појављују се, и нестају. Често се преплићу. Настојао сам да упамћено (наглашава Анђелић, с разлогом!), преко страница ове књиге понудим својим читаоцима, којих је, што ме веома радује, све више.
И у овој, већ петој књизи, на извјестан начин, враћа се аутор у прошлост. У дане и догађаје из прошлог вијека, све до краја његових осамдесетих година. Можда се у неким причама, на извјестан начин, догађаји и понављају. Али, зашто не рећи, то је свакако мањи гријех у односу на ризик да се не каже ништа, или мало о догађајима који су били занимљиви и вриједни пажње. А догађаја је било. Није да их, није било.
У причама које се налазе у књизи „Плава чаролија“ су доминантни људи. Наравно. Требињци. Њихове чуди и нарави. Анђелић је те људе смјестио у центар града, на трг – пијацу, испод бронзаног анђела и крошњи платана („Анђео над градом“), на обале Требишњице и њене мостове („Плава чаролија“, „Мостови“), на стару жељезничку станицу („Ламент за ћира“), у неизбјежне кафане („Бежиград под мурвом“, „Код Косића“).
На крају, као и неке раније, и ова књига Анђелића, завршава се једним сусретом далеко од града подно Леотара. Рекло би се, сасвим случајно познанство са једном „Шпањолком у Андалузији“ („Емилијина сјећања“). Хроничар је, можда и тамо тражио „зрнца“ Требиња и као да „тога“ није било…
И шта још да се, на крају, дода. Можда оно већ написано са самог почетка овога Слова, Записа о Човјеку и Књигама које је он написао и не само написао, него уз помоћ Добрих Људи – и објавио. Да се зна, и да се – читају!
Љубиша Анђелић, рођен 26. октобра 1932. године у Требињу. Дипломирани је правник у пензији. Бавио се дуго година новинарством. До сада је објавио пет књига мемоарске прозе о Требињу и Требињцима, са малим „излетима“ и у друга пространства. Његове књиге су: „Ватерполо на Требишњици 1950-1965.“ (Требиње, 2001), „Угашени канделабар“ (Требиње, 2002), „Војници Беле лађе“ (Требиње, 2003), „Скалинима у сан“ (Требиње, 2004) и „Плава чаролија“ (Требиње, 2005). Живи у Требињу.
П.С. И заиста, када човјек воли град у коме се родио, и у коме, што би се рекло, живи у једном „комаду“ и сада, као што Љубиша Анђелић воли Требиње, онда и није тако тешко писати о ономе што се – воли…
|
|
Задња измјена: 2006-07-16
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|