Сјећам се са угодном сјетом свога професора језика из гимназијских дана и његовог професионалног рецитовања стихова из поезије.
Једном приликом је био толико уживљен у улогу да је угазио у лавор са спужвом пуног воде. Али, као што рекох, био је професионалац, само је отресао мокром ногом, не прекидајући стихове а ми смо могли цркнути од спутаваног смијеха јер нисмо имали срца и храбрости грохотом се насмијати пошто је стварно лијепо и предано рецитирао.
А том приликом су били стихови о босанском Марку Краљевићу који се звао Бојичић Алија и заувијек ми се урезаше у меморију стихови:
Бојичићу, бојиш ли се кога,
Бога мало,
Цара нимало,
А везира ко дората свога…
Не сјећам се да нам је овај драги професор поред изврсне интерпретације скренуо пажњу на још нешто веома битно и занимљиво за овога несумњиво највећег босанског епског јунака, силнијег и храбријег чак и од Марка Краљевића што нам зорно показују наведени стихови. Наиме, овај газија нађе вјечно почивалиште баш у Бугојну, под једним старим нишаном који се налази у Борачком парку усред града (са задње стране кафића „Лупинг“).
Под теретом неколико стољећа дубоко је потонуо у земљу, усљед чега се и накривио, али пркосно и достојанствено стоји још увијек усправљено не поклекнувши под бременом вијекова удружених са заборавом, небригом и нехатом који му се поклањају.
А то је срамотно за све нас Бугојанце, да уз нас лежи највећа легенда и то под нишаном старим неколико стотина година а многи то и не знамо, и не водимо о њему рачуна. Ваљда ће и овај текст допринијети да се подсјетимо овога јунака те да му уредимо и оградимо мезар, поставимо плочу са његовим именом уз чувене стихове о овом газији и с поносом то показујемо свим посјетиоцима, гостима, туристима, али и да се о овоме учи у бугојанским школама, те да се рецитују ови стихови као што је то био случај некада у нашој Гимназији.
Бугојно, 19.11.2005. г.
|