|
Ко је сунце за облак
скрио,
пут свјетлости
тамом прекрио?
Можда је он,
а можда си и ти.
Ти, што постаде звијер
враћајући се у глиб
исконског понора,
онда,
кад је уљудност
најтања била,
опасна,
као фурнир крхка
и на крају пукла.
Ко нас то подијели
на људе и
птице грабљивице?
Људе који и остају
људи
у свим временима,
а олош,
остаде олош,
свеједно у шта се
обукао,
пред коју светињу
стао.
|