|
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
снујеш Вјетрена Врата у којима су
и вријеме и простор уједно да утекнеш
из свијета помахниталих волшебника
озелени горо грабовино
мале моје љетна хладовино
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
умјесто висова Бјелашнице са којих се помаља
Сарајево у дубини прилази сребрено поље Фатничко
а хумац са црквицом трепери у језеру
сјајна звијездо повише Вележи
поздрави ми малу код шиљежи
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
зелени се поље Фатничко у љетње поподне
доносећ мирисе и смиља и ковиља и зановјети
које брсте козе а стада оваца пасу по пландишту
киша пада расту сисе
удаћу се јебе ми се
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
поље се Фатничко помаља у бијелој вјенчаници
покривено изненадним снијегом у рано прољеће
а невиност тишине спушта небо на земљу
стално моје мисли лете
тамо гдје си био дијете
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
васкрсавају у пјесми и вини и невини
а бјелина снијега са неба и земље у Вјетреним Вратима
претвара и вријеме и простор у једно
у теби су преко зиме
равна брда и долине
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
небо изнад поља Фатничког премошћује дуга
чаробна варка бескраја ни на небу ни на земљи
и Вјетрена Врата спокоја у којима је душа зимзелена
гледао сам с Леотара
како Вележ маглу пара
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
отрже се чаролија дуге а са телевизора продире
жестина Волтинг лука да ме растрјежњује
поругом да живот и јесте да уђеш изађеш и готово
срце моје од камена јаче
оно пјева кад треба да плаче
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
изнебуха се отварају Вјетрена Врата на Бјелашници
па вријеме и простор уједно премрежују сликом
сипљива магла која притискује Сарајево и гуши
мој душмане отворено кажи
да ли мене црна земља тражи
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
не видиш ништа осим густе магле што се стеже
и упија јато враних селица ангела црних
који лакокрило односе моје било и дамаре
мој животе ја јебо те
што се тако муком оте
Док у расцвјетаној даљини падају бомбе подмукло
двогласне ганге долазе ваздан с висина небеских
и полијежу по земљи да обнове плодове свијета
анђеоским пјевањем о обретенију Вјетрених Врата.
навика је наша стара
да нас пјесма разговара
|