|
Овладавши још у дјетињству небеским језиком поезије, боравећи туда свуда а најмање у завичају, Дамјановић је у себи носио аутентичне кључеве тумачења поезије вјечитог страственика који је, да цитирамо Лорку, „исписивао по небу своје строфе од сребра“. Ријеч је, наравно, о Милошу Црњанском, једном од свјетионика нашег експресионизма чији се стихови, дубином и динамиком, изнијансираношћу визуелних и акустичких валера, откривају читаоцу као „сазвучје космичког“, параболични дискурс свевремене човјекове ситуације у свијету.
У обраћању Црњанском Ђуро није ишао путем по којем су биле утиснуте стопе претходних путника и походника. Њега није занимало већ виђено у атласу и албуму поетских Црњанскијевих пејзажа, већ оно што се први пут откривало, назирало пред трећим оком истраживача, а до чега су водили само трагови слутње.
Ђуро се, дакле, прихватио да изучава не реченичке склопове, синтаксу „растрчаних глагола“ и овремењених именица, не цјеловитост па чак ни ситну прашину ријечи, већ дах, ритам дисања, испуњену тишину неговора, већ интерпункцију, графичко знаковље, невидљиво пресјециште мисаоних и емотивних струја, мјеста појачане густине или разријеђености, интонациони иктус текста. При својим текстуалним засјецима Дамјановић се није користио скалпелом него ласером. Занимао га је зарез, згуснута пауза, његова сасвим особита енергија која утиче не само на ритам стиха, његов динамички рељеф него и емотивну боју, укупност сугестивног таласа који запљускује читаоце.
Густа вегетација зареза усађених међу ријечима и синтагмама стихова даје посебан замах исказу, потискује или потенцира позната значења, запљускује свјежином разлисталих метафора. Када се, међутим, ти зарези уклоне, слика се мијења. На њеном лицу запажају се трагови умора слично улици којој су послије славља поскидали новогодишњу декорацију боја и свјетлости и препустили је сивилу свакидашњице.
Ђуро осјећа ријеч у свим њеним димензијама. Гласови у њој нису случајни. Они су урасли у њену битност, они су отјеловљење те битности, дио њене чаролије и магије. И оно л које глаткоћом и заобљеношћу звука и ликвидном (текућом) интонацијом сугерира пуну проточност живота и оно у које својом дубином, попут уздаха и умора, удеса и уклетости најављује трагичну неминовност одласка, дио су Ђурине поетске опсесије. Попут путника који ослања ухо на жељезничке шине да би по вибрацијама атома, нечујној узнемирености материје дослутио долазак воза, тако је и Ђуро, подстакнут звучним подрхтавањима стиха који допиру из најинтимније дубине ауторовог доживљаја, учинио нов аналитички корак, запазио, управо посредством чудесне интерпункције, процес осамостаљивања ријечи, и то не само снажних и пунокрвних глагола, па затим именица и придјева него и „бледих речи“ (везника или партикула, нпр.), оних који у реченичкој „подјели рада“ – „воду носе“ и са којих поглед брзо склизне хитајући у сусрет „правим значењима“. Ђурина анализа, ипак, није пјеснички дијалог, натпјевавање расних заљубљеника ријечи. Ђуро је успио да каналише своју необузданост, (колико толико) дисциплинира машту и снабдије се свијетлим оружјем лингво-стилистичке анализе. Без затрчавања, чак и примјеном статистичке методе, пребројавањем ријечи, гласова, акцената, пауза, напредовао је споро, али сигурно. Осјећај га није варао, али се он ипак није ослањао само на њега. Аутор студије не губи из вида тврђење Хуга Фридриха да „бесконачна потенција у којој се креће језик прелази на читаоца само тако што га потиче на бесконачну потенцију тумачења смисла“. Наравно, читалац је резонатор, око и ухо, срце и свијест, инграл у којем умјетнина остварује увијек нову и другачију егзистенцију, „естетичку деклинацију“ своје самосвојности и непоновљивости. Иако је желио да буде само обавијештени тумач, минуциозни аналитичар микро и макроструктуре Црњанскијеве поетске градње, Ђуро Дамјановић није успио да се „заклони текстом“, потисне свој темперамент, разбарушеност, склоност ка стилским експериментима и творачким потезима преобликовања ријечи. Текст је добио специфичну ауру, унутарње поетско обасјање, али, зачудо, није изгубио научну утемељеност.
„Поезија и језик поезије Милоша Црњанског“ је дјело у којем Ђуро Дамјановић, тумачећи стилске специфичности аутора „Стражилова“, даје холограм свог властитог стваралачког искуства.
|