|
(текст из прошлог броја)
Септембарска лира (Septemberlyran, 1918.)
Тријумф што се још постоји… (Triumf att finnas till...)
Чега се бојим? Ја сам дио бескраја.
Дио сам велике снаге универзума,
свијет усамљен унутар милиона свјетова,
првокласна звијезда што задња гасне.
Тријумф што се живи, тријумф што се дише, тријумф што се још постоји!
Тријумф што се осјети да вријеме ко лед студено струји жилама својим
и чује тиха плима ноћи
и под сунцем на бријегу стоји.
По сунцу ходим, на сунцу стојим,
низашта друго осим сунца не знам.
Вријеме – превртљивче, вријеме – пустахијо, вријеме – сихирбазу,
доносиш ли сплетке нове, хиљаду смицалица да трајање ми понудиш
ко сјеме ситно, ко гуја склупчана, ко хрид усред мора?
Вријеме – ти убицо – одбиј од мене!
Сунце ми груди до врха заслађује медом чаробним
и каже: звијезде се једном гасе, ал’ увијек неустрашиво блистају.
(1916)
Јаки зумбули (Starka hyacinter)
Не могу ме увјерити у мухе одвратне
– освету и жеље ситне.
Вјерујем јаким зумбулима што снагом исконском накапају.
Љиљани су љековити и чисти као бриткост моја властита.
Не могу ме увјерити у мухе одвратне
које смрад и заразу доносе.
Вјерујем да звијезде велике запрјечују пут жељи мојој –
негдје између сунца и југа, између сјевера и ноћи.
(1916)
Свијет се у крви купа (Världen badar i blod)
Свијет се у крви купа да би Бог живјети могао.
Да би потрајала слава његова, ишчезнуће све остало.
Шта ми људи знамо како вјечни малаксава
и шта богови пију да нахране снагу своју.
Бог жели стварати изнова. Жели преобразити свијет у знак јаснији.
Зато се муњама опасује,
зато круну од трња пламтећег носи,
зато земљу сљепилом и мраком прекрива.
Зато окрутно мотри. Његове руке творачке земљу моћно стежу.
Шта ствара то нико не зна. Ал’ је то као стрепња
над свијешћу полубудном. Као несвијест од осјећаја провалије.
Прије но што хорови усхићени у хвалоспјев сијевну
тихо је к’о у гају пред рађање сунца.
(1918)
Земља које није: Посљедње пјесме
(Landet som icke är: Sista dikter)
Циганка (Zigenerskan)
Циганка сам из туђине,
у гаравим тајновитим рукама карте држим.
Дани на дане се вежу, једнолики и шаролики.
Пркосно људима у лице гледам:
шта знају они да карте горе?
Шта знају они да слике живе?
Шта знају они да карта свака јест судба једна?
Шта знају они да карта свака у руци мојој
хиљаду значења има?
Нико не зна да руке ове нешто траже.
Нико не зна да су руке ове давно упућене.
Да су рукама овим добро знане све ствари
а све, међутим, у сну дотичу.
Само је један такав пар руку на свијету.
Ове канџе чудесне
под столњаком црвеним скривам
у пркосу и сјети, прстењем урешене и јаке.
Ове очи гараве жудњом бескрајном мотре.
Ове усне румене пламом неугасивим горе,
ове руке нехајне задаћу ће обавити своју у ноћи тмурно
осликаној сјајем ватреним.
(фебруара 1920.)
Повратак кући (Hemkomst)
Стабло дјетињства мога око мене кличе: о човјече!
а трава ме дочекује жељно из туђине.
Главу трави прислањам: коначно кући.
Леђа окрећем свему иза себе:
другови једини биће ми шума и жал и језеро.
Сад мудрост испијам из јелиних сочних круна,
сад истину испијам из брезиног исушеног стабла,
сад моћ испијам из најмање и најњежније влати:
заштитник големи руку ми милостиво пружа.
(октобра 1922.)
Мјесец (Månen)
Све што је мртво увијек је прелијепо
и неизрециво:
мртви лист и особа мртва
и плоха мјесечева.
И цвијет сваки тајну зна
а шума је чува,
да путања мјесечева око земље
јест стаза смрти.
И мјесец преде своје чудесно ткање,
што цвјетови љубе,
и мјесец преде мрежу бајковиту
око свега живућег.
И срп мјесечев цвјетове коси
у ноћима јесењим,
а цвијет сваки пољубац мјесечев чека
чежњом бескрајном.
(септембра 1922.)
Новембарско јутро (Novembermorgon)
Падају прве пахуље.
Куд су пјешчаном постељом ријеке руне исписивали вали
свечано пролазимо. И жал ми рече:
Као дјеца су туда ходили а ја остадох исти.
И јоха крај воде је увијек иста.
Кажи куда си ходио у земљама далеким и какве наказне обичаје стекао?
И шта си добио? Савршено ништа.
Овом земљом ће корацати стопе твоје,
овдје је твој чаробни круг, маце јохине
ти извјесност нуде и тајнах одговор.
И ти ћеш величати Бога што пушта те у храм свој
међу дрвеће и стијење.
И ти ћеш величати Бога што мрену скида
с очију твојих.
Све мудрости испразне одбацити можеш,
јер сад је ријеч о бору и вријеску, учитељима твојим.
Дај амо криве пророке, књиге што лажу,
да у долцу крај воде ломачу живахну упалимо.
(октобра 1922.)
Земља које није (Landet som icke är)
Жудим земљи које није,
јер све што јесте, уморна сам тражити.
Рунама сребреним мјесец ми збори
о земљи које није.
Земљи, гдје жеља свака чудесно испуњена бива,
земљи, гдје кидају се сви наши ланци,
земљи, гдје чела растргана разгаљујемо
мјесечевом росом.
Живот мој привид бијаше жарки.
Ал’ нађох једно и једно стварно добих –
путоказ земљи које није.
У земљи које није
љубљени мој с круном блиставом ходи.
Ко је љубљени мој? Мркла је ноћ
и звијезде одговор трепере.
Ко је љубљени мој? Како се зове?
Небеса се надвијају све више и више,
и чедо људско у магли се бескрајној утапа
а одговор не зна.
Ал’ чедо људско је ништа друго до извјесност.
И руке своје изнад свих небеса пружа.
И одговор стиже: Ја сам то што љубиш и увијек ћеш љубит’.
Долазак у Хад (Ankomst till Hades)
Жал вјечности је овдје,
у пролазу бујица хучи,
а смрт у шипражју свира
свој једнолични пјев.
Смрти, зашто утихну?
Стижемо издалека
и слушати жудимо,
а нисмо имали даду
која поји као ти.
Вијенац што чело ми китио није
полажем тихо стопама твојим.
Показаћеш ми чудесну земљу
којом се уздижу високе палме,
а између перистила
путују вали чежње.
Шевде (: Skövde), Шведска, децембра 2005.
Превео: Харис Туцаковић
|