|
Дуго се Поета скањивао,
да би мисли њег’ве исказивао.
Сликом бићу бôјâ умјетника –
– Блажена, и врела ревностника.
Кад се иноћ неттом усоколио,
овако је Писмом прозборио:
„Не може се, да простиш, вазда –
Док Небеса под ноге стереш; –
– Рањават трудне руке о Решетке.
Извини, вабим, малости ми сада;
– И разбијат главу о мемли-Зидове,
из сузне своје узничке Крлетке.
Почуј Порук ми садер, овдар;
– Нијесмо инијех народâ гуслар,
који пјеве чулими Хвалоспјеве.
Ја сам, само Версими сликар,
који личи мукâ трудих навјекје,
дјечице Еррате му, неумрле, –
Која мјеште топлим млијеком,
из материнскијех утрулих сиса,
гркијем болом бјеху задојене.
Ти пак си, врстни злости Стругар,
кој’ мјеште црних, муклих бојâ,
реси Бескрај, боје, златно-бијеле.
Послухни ријечи Близне најмилије,
које Ти Писмом шиљам што хитрије.
УМЈЕТНОСТ;
Душа је наша, која, проз суве усне,
оком блаженим, свем се смијеши.
А срце јој, оглашене већ Луде,
Мукотрп-свилом, крвни везак реси.
Стог, ниоткуд и није чудо, –
Пак, и вриснути, нами није лудо; –
– Матер да је наша Племенита; –
Свеколика људског бола слика.
А ПАК:
– Док ришем нас сувим прстом својим
– Иштем, многа слова ми не броји.
Хотијах Ти, под сликом Патнице,
изјадат само бол душе паћеника, –
– Изнурена, ал неумрла умјетника.
Отвор врата уха слову кê се боји,
нек узглављу дâ ти ’ве натукнице;
Умјетници су дјечаци и дјевојчице, –
Без мане, јагањци, и шарне овчице.
Мудросно, – већ породом остарјели.
Мријући, ношаху лик немрле дјечиће.
– Не маре за поруке лихвара старе: –
„Мили моји, ја к благу, ви, куд који“.
– Нами, изим вреле душе; – мени пера
мисленог, – Теби, злаћене Виле кичице,
тер Кроткости, – друго не пристоји.
Усуд нам ови, у аманет подаде редом
да ресимо Бескрај, злаћеном бојом.
– Ја дрхтном руком, старим пером;
– Ти, тананом пути, кичицом својом.“
Одасла Поета гласником Писмо своје,
да јадом залијечи ране их обоје.
|