|
А, почетак овог казивања веже се за неку булу. О були различите приче говоре. Према сјећању старијих, који су, опет, те приче слушали од својих нана и дједова, а ови од својих предака, булу су звали Ускопљанка, била, је учевна жена и гасулила је умрле муслиманке. По неким другим причама (које не протуријече да је била була), право име било јој је Шехида, и била је худовица неког Иса-бега, поријеклом из Ужица, који је, наводно, са црноморског ратишта дошао у Босну.
Под заповједништвом Бећир паше Ченгића, у љето 1737. године, десет хиљада аскера, Бошњака, борило се на Дњестру, у Озији, на тврђави Кара Керман. Руси су опколили тврђаву са све четири стране, а Бошњаци су је, са осталом посадом, храбро, стрпљиво и устрајно, дан за даном, бранили. Непријатељ је са двије стране запалио куће и сараје у тврђави, а након тога дигао у зрак четири главна стоваришта муниције. У страховитој експлозији већина Бошњака је изгинула, заједно са Бећир-пашом, који је својим јунаштвом задивио и саму непријатељску страну.
Малобројне преживјеле, међу којима је био и Ахмед Хаџинесимовић из Акхисара, Руси су заробили. У рату и сужањству, које је трајало скоро пуних осам година, Ахмед Хаџинесимовић је упознао Иса-бега Ужичанина. Овај је спасио Ахмеда, из наручја подивљале Волге, када су из Кострома кренули према Москви, старој руској пријестолници, у повратку кући. Прелазећи ријеку, држећи се за дебеле конопце, који су спајали двије обале, Ахмеда је ударила у главу грана коју је носила вода. Онесвијешћеног га је бујица понијела низводно, а Иса-бег, који је то гледао са обале, бацио се у мутну Волгу, запливао и успио га ухватити и довући до других заробљеника, што су до тог тренутка запрепаштено гледали шта се дешава. Не зна се зашто се овај газија одлучио на овај подвиг, али од тада се Ахмед Хаџинесимовић и Иса-бег Ужичанин нису раздвајали. Били су као браћа.
У повратку кући, Ахмед је, трудећи се да, барем донекле се одужи, угостио Иса-бега у Бијелом граду Акхисару. Прича каже да се Иса-бег оженио из Прусца, и да се, након што га је шеријатски вјенчао прусачки кадија, са својом ханумом, булом Шехидом упутио родном Ужицу. Једни су причали, ал’ ја то не могу тврдити, не бих душе гријешио, да је Иса-бег био хадум. И говорили су да је, управо ту махану надокнађивао својим јунаштвом. Био је газија, то су, вала, сви знали, а то да је био ускраћен тамо ђе је инсану најмилије кад није кратак, не знам ко је мог’о провјерити. Не бих душе гријешио, ал’ и наш је народ накарадан, па надода и кад није како јест, само да се наслађује туђој невољи. Откуд би, ето, неко знао да је Иса-бег Ужичанин био хадум. Хелем, кад су он и ханума му одјахали пут Ужица, код Веселе Страже су их пресрели хајдуци. Одсијекли су Иса-бегу главу, ставили му је у крило, и на коњу га упутили назад. Шехида-ханума је успјела побјећи у шуму, престрављена је лутала неколико дана, док је исцрпљену и изгладњелу нису нашли некакви фратри, који су се из Раме запутили у Крешево. Били су то фратри из крешевског самостана, који су већ четврти дан на путу, са рагама натовареним рамским шљивама за ракије. Међу тим фратрима Фрањевцима биле су и двије часне сестре, које су нахраниле младу худовицу, омотале јој облогама израњавана стопала и навукле на њу хабит. Голем би белај био да се младо турско женско чељаде затекне разголићено међу фратрима, зато су је загрнули оном својом хаљом. Иса-бегова худовица, након свега што је видјела и доживјела, као да је без памети остала. Није проговарала ни ријечи, поглед јој је био умртвљен, као и ријетки покрети тијела, које је чинила. Обје редовнице су његовале булу Шехиду, а посебно јој је била привржена сестра Терезија, која је по годинама била вршњакиња ове младе жене.
Кад је Иса-бегов коњ, са мртвим Иса-бегом, који је онако мртав, да мртвији не може бити, у крилу донио своју главу у Акхисар, народ се узнемирио и ваљало је нешто подузети. Организована је хајка на оне који су могли овакво зло учинити. Предводник ове потјере био је Ахмед Хаџинесимовић, који је по повратку у родно мјесто наставио војну службу, што је био главни разлог да управо он буде на челу коњаника, који су одјахали Црном врху. Ахмеда је водио и пуно јачи мотив од солдатске дужности да пронађе Иса-бегове крвнике. Сјетио се Очакова, Кермана, Кострома, хладне Волге из које га је извукао Иса-бег, сјетио се свега што су прошли заједно на повратку у Босну. Није му се успио одужити док је био жив, зато је одлучио пронаћи и заштитити Иса-бегову невјесту (ако је уопште жива), и барем донекле, вратити дуг. Аскери, који се задесише у Акхисару, заједно са многобројним мјештанима и родбином Шехида-хануме, пуних осам дана чешљали су шуме, тражећи било какав траг. Осме ноћи, потјера се била подијелила у двије групе. Они истрајнији, међу којима је, наравно, био Ахмед Хаџинесимовић, одлучила је наставити даље, путем којим је, по њиховом мишљењу, био кренуо и рахметлија Иса-бег. Друга група, знатно бројнија, уморнија и мање мотивисанија од прве, кренула је назад, с тим да у повратку прођу поред Ајваз-дедине стијене, и да се низ Хан спусте у Акхисар.
Оним Фрањевцима, исцрпљена и изгадњела Шехида-ханума, само је отежавала ситуацију, успоравала их, трошила залихе хране и створила би им додатне бриге, уколико би их пресреле турске патроле. Али, у тај вакат, тим фратрима, што су се са рамским шљивама враћали у Крешево, важније од свега, било је спасити људски живот. Није им било важно што је то била „несретна турска удовица“. Надали су се да ће худница проговорити и рећи откуд је пут носи, ко су њезини и гдје су, али све што су могли чути биле су молитве, на неком, њима неразумљивом, језику. „Ла илахе иллеллах Мухаммеден Ресулуллах“, понављала је, а фратри су остајали у чуду, како ове ријечи, за које су знали да су из турске молитве, када их год изговори, дјелују смирујуће на ову младу жену.
Након толико дана и ноћи проведених по врлетима босанским, ова група кршћана, почела је лутати по шумама Црног врха. Нестало им је и воде, те су одлучили подијелити се у двије групе. Часне сестре су остале да његују изгубљену худовицу и чувају шљиве, а фратри су пошли у потрагу за водом.
Они који не вјерују у судбину, рекли би да је случајност, али да случајност не постоји, то су знали и фратри и они из Акхисара, што одусташе од потјере. Ове двије групе сусреле су се пред распукнулом стијеном Ајваз-деде. Свих тих дана и ноћи, колико су ове двије групе провеле по црновршким шумама, била је несносна врућина и сушно вријеме, а кад су се сусреле, почела је да пада родна киша. Причали су да је киша падала из ведра неба. Баш из ведра неба. Над том ливадом, гдје су се састали, није било облачка нити колики је товар шљива на једној од оне три раге, које фратри оставише на чување сестрама. Не бих душе гријешио, али причали су да се није знало ко се крстио, а ко на сеџду падао Господару, кад се десила ова Божија благодат. Због овог догађаја, фратре назваше Кишијама. Од ових пет фратара, најмлађи је остао у Акхисару, заљубио се у једну мјештанку, и прихватио ислам да би могао да се ожени. И данас у Прусцу, тадашњем Акхисару, живе Кишије, потомци тог фратра, што му ислам донесе љубав према жени, која му је до тада била забрањена, а касније и љубав према дјеци. Али, то је мање важно за причу коју причамо, зато наставимо…
Фратри испричаше како су из Раме пошли у Крешево, како су нашли исцрпљену младу жену, затим су се изгубили у овим врлетима, а онда, по белају, остали и без воде. Када су се окријепили, сви су се вратили Црном врху, по оне двије часне сестре и младу худовицу. На мјесту гдје су се фратри растали од сестара, нашли су преврнуте посуде, згужвану чебад на земљи и знакове да се на том мјесту нешто догађало, а да се при том користила сила. Трагови су водили касаби Невабад.
Не зна се којим је путем пошла ова група трагача и колико су времена били у потрази, али се зна да су у потоку под Градином, надомак касабе Невабад, нашли одсјечене главе буле Шехиде и часне сестре Терезије. Косе су им биле уплетене у једну плетеницу. Другу редовницу, Ангелу, као ни раге натоварене шљивама, никад нису пронашли. Тијела закланих несретница нашли су низводно потоком, и ту гдје су их нашли одлучише да их покопају. Причали су да су муку и муку видјели док су распетљали косе и одвојили им главе једну од друге. Једни су предлагали да се заједно укопају, али ни фратри нису били за то, а нити ови из булине родбине. Није вјера иста. Не бих душе гријешио, Бог нас је створио и једне и друге, али, ето, створио је и вјере да по нечему будемо друкчији једни од других. Булу су укопали на десној страни потока, подигли јој нишан, који је данас познат као нишан шехит-дјевојке, а сестру Терезију сахранили су насупрот ње, на другој страни потока. На том мјесту је, скоро два стољећа касније, саграђена католичка црква, посвећена светој Терезији. Не зна се има ли какве везе она часна сестра са именом капеле, али зна се да је нешто јако сачувало торањ да се не сруши, кад су га катили у љето деведесет друге опасали челичном сајлом, закачили сајлу за тенк и покушали оборити на земљу.
* * *
Не зна се тачно, али легенда каже да су у онај вакат, за вријеме Турске, заједно, спаса од хајдучије, тражиле нека була и часна сестра. У тој муци и хизмету једне према другој, толико су се биле зближиле, да су на оном свијету везане косом. Плетенице су им се под потоком толико спетљале да их нико жив више не може распетљати.
Е, сад људи причају да су те уплетене косе буле Шехиде и часне сестре Терезије сачувале торањ да га тенк не обори на земљу.
Људи свашта причају, не бих душе гријешио да сад говорим како јест’, а како није, али вјерујем да само драги Бог спашава кога Он хоће и што је на дуњалуку створено Његовом вољом.
|