|
„Алене“, шапнула је Евелина, „зашто, зашто се…“ Руке му је држала на лицу и хтјела још нешто рећи.
„…Сада на оном пропланку, драга, расте дивље цвијеће без мириса и шутљиве црне птице круже над њим, а ја стално чујем кораке…“, прекине је мрмором. „Кораци…“, поновио је а нешто у њима говорило му је да су Евелинини. Да, поновно према Црвеним стијенама идемо, помисли. И пун језе већ стоји над њима. У сјећање му се врате оне љетне кише. Које је увијек волио… И огромних тмастих облака који наједанпут однекуд нахрупе као пријетња над гроздом кућица у долини.
Нечији кораци су сасвим близу…
Ускоро се лагано отворише врата купеа и попут лепета малог ноћног лептира зашумјеше кретње и глас непознате дјевојке:
„Је ли слободно?“, упита одлажући веома тешку књигу што се могло примијетити по њеном држању и задиханости.
Ален погледом показа на празан купе који је јурећи кроз таму љетне ноћи сада у озрачју њезине необичне љепоте постао пријатнији.
Смјестивши се, елегантним покретима из торбице извади кутију с цигаретама, кресне упаљачем који међу лијепим, његованим прстима, умјесто пламена произведе стотину искрица. Необичан и продоран поглед задржи на Алену… па му се тихо и учтиво обрати:
„Опростите, имате ли шибицу?“ Не сачекавши одговор, пружи му руку и рече кратко: „Ирена.“
„Ален…“ Изусти тихо своје име стегнувши јој њежно руку и прије него потврдно одговори на питање, маши се џепа. „Ту су шибице сигурно“, промрси, и у том тренутку нечим необјашњивим прогута га ноћ у којој замре сваки звук. Сад се влак нечујно клизећи провлачио кроз тунеле, да би избивајући на непознате безбојне предјеле, бешумно наставио јурити…
„Ах, да“, тргне Ален: „Имам упаљач. Увијек је ту.“
„Да угасите мрак?“, примијети дјевојка приносећи цигарету малом треперавом пламичку. Ален на њеном сада освијетљеном лицу задржи поглед… Хтједе нешто рећи, али заста гледајући како с уживањем увлачи први дим.
„Баш тако“, одговори послије краће станке и не снашавши се након њезине духовите примједбе. „Па… сложио бих се с вама. Свијет је пун мрака, зар не?“
„Имате право на који год мрак мислите. Много је таме у свијету.“ Рекавши то нечија воља као снага невидљиве руке окрене је прозору. Он у ноћном стаклу угледа лице, мало познато лице и глас, далеки глас неконтролирано се изви према њему: „Спавај… ено, тамо су бијели облаци… и мирис ливада. Снивај… И ја спавам, будан, јер чекам хоће ли у пламену смрти земаљске опет замирисати она башта кад… прођу стољећа а из наших зјеница прхну мртве птице…“
Хеј, с брда струји сјеверац. Свјеж и пријатан. Сњегови ће доћи, издалека. Како ћеш, љубави, у хладноћи гробној…?, и отац се прикључи погледом упртим у зиме и даљине.
Навикне се, на све се навикне, шапат долази из несагледивости.
Шутећи, из мрака и мира гледају га непомичне очи непознате дјевојке. Моја сестра звала се Сњежана, помисли за себе. Није знао колико је прошло времена до тренутка кад се сјетио разговора и, као да му континуитет и није био разбијен, настави у необјашњивом тренутку прекинут дијалог:
„Тама је заправо у људима“, одговори, вјерујући да поткрепљује њену малопријашњу тврдњу. „Отуда је и свако зло које нас притишће, сва та мржња која нас окружује, која је заразила свијет. Да ли ће некада постојати друштво у којем ће се људи знати вољети? Јер, зло заправо влада свијетом.“
У Алену се покрене читава бујица на нехотице зачету тему, али оста на лицу само гримасама манифестирана и задржана у њему својственом грчу. Да ли онда уопће постоји Добро? пита се.
„Да га нема“, брзо одговори дјевојка као да му чита мисли, „не би ни Зла било, Зла као његове супротности. Ни Највећег Добра не би било. Зар није тако?“
„Хоћете рећи“, устрајава Ален, „да без постојања зла не би било равнотеже на којој почива свијет и као физичка…“
„И као духовна појавност“, прекине га дјевојка.
„То и хтједох рећи… Дакле, постојање зла у свијету потврђује постојање неке врсте другог пола, што значи Добра, неког највећег Д…“
„Управо то“, поновно му, без испричавања, не да завршити мисао, „јер, дозволит ћете, ништа у свијету није ПО СЕБИ ни добро ни зло.“
Невјероватно, али као да сам знао да ће се ова дјевојка појавити, помисли док је она, нагло зашутивши, отварала књигу на мјесту означеном љубичастим папирићем.
„Значи да сте пророк?“ упита не подижући поглед с књиге.
„Како то мислите… пророк?“
„Па… очекивали сте ме.“
„Кад сам вам то рекао?“, питањем збуњено одговори и – застаде. Необично јасно чује своје ријечи, а исти глас допире од пригушеног хода котача, глас који наставља: „Прије него што сте ушли, ту књигу сам већ видио у нечијим рукама!“
„Могли сте је видјети само код мене, јер је држим већ читав сат, а од времена кад сам ушла ви нисте нигдје излазили. Такођер сте пажљиво слушали оно што сам читала“, мирно објасни загонетна дјевојка.
Читала? Што је читала? Он се побуни… чудећи се, а трзне се кад му се лицем уоквиреним омаглицом окрене нека давна радост, дио несталог живота. Невјероватно! Моја… Не! Не! Није могуће. Немогуће је! Се… моја – сека?! Мала Сњежана… Како, овај, како? Зар она није… умрла. Давно. Била је мала, сасвим мала… кад је… ох, Боже мој (!) горе у планини, на излету…!! Лицем је уронио у дланове. Чему се нада тај… тај силоватељ и убица?! јекнуо је. Ехо му у срце вратише планине, и он прозбори: Ено… чујем своју секу… и лице јој видим, заустављено и окамењено. И мајка је ту. Исто је тако њено бесконачно топло срце стајало у једном изгубљеном љету над провалијом, над пруженим ручицама… над беспомоћним гласовима из дубина који су се завршавали ријечима: Мама, мама…!
У којој мјери и колико болно је тај тренутак разносио онај мајчин најрудиментарнији облик вјере да људско биће, осим ако није монструм, може зауставити пут раста и развоја малом, безазленом, невином бићу које има право на живот… и радост?
„Мама, кажеш РАДОСТ, СРЕЋА…! Ха, ха, ха…“, смијех се проламао долином као умирућа звијезда у бескрају, претварајући се потом у необичан сјај бијелог облака паре која је испуштена из локомотиве шиштала међу брдима на малој жељезничкој станици. Ален јасно види станичну зграду и лице дјевојке као обрисе далеке сњежне планине. Осврне се, али осим књиге коју је малоприје видио у њеним рукама, никога нема. Влак се покрене с неколико кратких трзаја. Он отвори књигу на забиљежену мјесту.
И тек тада схвати да је његова. Од наслова исписаног курзивом који је гласио: ЈА И ОВО ТИ ПОРЕД МЕНЕ, иде даље погледом: „…Ово ти…“. Па то сам слушао ноћас. Гдје? Од кога? Што се дешава? Умјесто одговора на узрок ноћних кошмара, он збуњено утисне пољубац на Евелинине тек пробуђене усне и тек јасно чује малопријашње своје ријечи – Евелина их изговара будећи се. Он погледа прозор на ком су се оцртавали први зраци зоре. Један крајичак његова ока биљежио је како свањива благо јутро љетно. На малој станичној згради слова постајаше јаснија. Поредана су у ријеч БРАДИНА.
„Брадина“, Евелина прошапће и настави: „Алене, сањала сам тежак сан! Поновно.“
Гледао ју је разрогаченим очима, збланут.
„Знам на што мислиш… Сутра је…“
„Цвијеће“, прекине је, „букет ружа, свијеће, кризантеме. Ах, да, нема сада кризантема.“
„Не, нема кризантема“, кратко одговори, „а што се цвијећа тиче, то сам све већ припремила. А сан ћу ти, ипак, касније испричати“, рече не мичући руку са његова чела као да му бдије над судбином, као да га већ сада смирује кад сутра на пропланку на малом гробу изнад Брадине упале свијеће и сјете се злочина непримјереног људском бићу… Обје руке (као да испољава начело: Твоје добро – и моје је добро) држала је на његову лицу окренутом прозору из планинске колибе, тамо гдје вјечно мирују далеки врхови сњежне планине.
|