Ријека времена
кроз мене тече.
Свакога дана и свако вече
баш како мудро
Чедо рече
отјечем/о и ми са њом.
Ријека смо времена
и
нисмо знали
када смо потекли
у воду пали.
А,
неважно и јест.
Чујемо већ како
Хучи
слап.
Но,
припремимо се и схватимо спас:
то је тренутак када смо кап.
Дио измаглице. Дугиних боја.
Властитога сна.
Можда је то и једини час,
када смо смогли
дићи се са дна
и
видјети себе
као
нас.
25. травња/априла, анно Домини, 2005.
|