|
 Поновно смо ту, на Сутини, вјечном почивалишту Мостараца – да испратимо драгог човјека, друга и пријатеља Авду Звонића. Овдје се окуписмо без позива, у великом броју и разноликом саставу. Уосталом, времена су таква, да се у оволиком броју и оволиком саставу и не знамо, или нећемо да се окупљамо на другим мјестима и у другим приликама.
Опраштамо се од човјека који је живот свој проживио у родном граду. За неке је он био друг, директор, за друге је био предсједник или министар, а за нас, његове другове, једноставно Авдо.
Немам намјеру да говорим о пословима које је Авдо обављао, јер је диапазон тих послова врло широк и углавном познат. Креће се од дужности директора банке до руководиоца највећих мостарских предузећа, од положаја предсједника општине и предсједника коморе до члана Савезне владе.
Оно што треба нагласити, то је да је сваки посао рахметли Авдо Звонић обављао радно, упорно и успјешно. Постизао је врло значајне резултате и иза себе остављао трагове људскости, бриге за човјека и разумијевања за тешкоће и невоље других. По томе је био цијењен и поштован. Могло би се рећи да Авдо није имао непријатеља и тешко би било наћи људе који га нису вољели и поштовали.
Рахметли Авдо је био човјек широког образовања. Завршио је економски факултет, али његов интерес нису биле само економске науке. Неке су га теме посебно занимале, напримјер историја, религија. Куповао је књиге, водио разговоре са свештеним лицима. Као и обично био је прави истраживач упоран и темељит.
Све ово је мање-више познато и нема потребе да се посебно истиче. Но ја желим да кажем неколико реченица о Авдиним активностима које су мање познате или нису уопште познате. Треба да се зна да је Авдо у ратном вихору 1941.–1945. припадао оној легендарној генерацији мостарских скојеваца, генерацији за коју је Тито записао да се њоме требају поносити, не само грађани Мостара него сви народи Југославије.
Била је то младост која је сањала слободу али и за њу се одлучно и храбро борила. Жртве су биле огромне. По трговима родног града јавно су вјешали наше другове, стријељали и у групама на Мостарском блату, убијали у затворима Мостара и Сарајева, у логорима Јасеновац, Градишка, Лепоглава, Дахау, Аушвиц, Норвешка. Махале су туговале кад би стизале вијести из партизанских јединица о погибији њених синова, али Авду и његове другове ништа није могло застрашити. Велике жртве биле су повод да се борба још више разбуктава.
Ето, у таквој средини Авдо са својих 16 година израста у храброг борца.
Читав град, а посебно његова Царина учествује у НОП-у. Авдо се креће и формира у друштву старије раје и врло рано прима револуционарни ков. Он стално инсистира да му се омогући одлазак у партизане. Знао би се нашалити на свој рачун: „Ова наша борба коју радимо у граду није неважна, али то је ипак борба испод јорган планине, а права борба је горе, по шумама и горама наше земље поносне, тамо гдје се носе крваве гаће.“
Сачуване су фотографије из тог времена, групе скојеваца из мостарске гимназије који се враћају са једног важног састанка. Док опасности вребају иза сваког угла, они су весели и раздрагани. Изгледају као да се враћају са излета, а не са посла због којег се лахко може пред стрељачки вод. Нарочито је ведар и весео драги лик нашег Авде.
У рано прољеће 1943. године руководство НОП-а доноси одлуку да дио кадрова који су компромитовани и познати полицији напусти град и изађе у Дубраве у рејон села Хаирлићи. Преко Доње Махале излазиле су групе омладинаца и тако је формиран Мостарски омладински одред.
Авдо је међу првим борцима одреда. И ту се он истиче храброшћу и доприносу организације живота у одреду. Сјећам се, био је први у припремању логорске ватре и хорском пјевању борбених и других пјесама. Уз логорску ватру смо сањали о дану када ћемо се сусрести са нашим старијим друговима прекаљеним ратницима славног Мостарског батаљона. Наш Авдо је требао да по формацији пријеђе у редове батаљона.
Но, судбина је хтјела другачије, захваљујући издаји одред је доживио хаварију. Јединице седме СС дивизије, 5. јула 1943. године опколиле су га – један дио бораца погинуо је, на лицу мјеста код села Камена. Већу групу бораца који су заробљени стријељали су у Мостарском блату. Ту је погубљен и командант одреда – народни херој Младен Балорда. Два борца, Алица Ризикало и Драго Палавестра јавно су објешени на Мусали. Само мања група бораца пробила се до Подвележја.
Тешко је и замислити какав је подвиг направио, у тој тешкој ситуацији рахметли Авдо. Он се пробијао са борцем одреда Миливојем Билановићем према Гостиној шуми. На том путу упали су у засједу њемачке патроле којом приликом је Миливоје рањен. Авдо није оставио рањеног друга већ га је водио, више носио до Залика. Жеђ је била несносна, пекло је подневно јулско сунце али Авдо није остављао Миливоја и тако га спасио сигурне смрти.
Рахметли Авдо Звонић није волио пуно да прича о свом учешћу у борбама партизанским, нити о свом илегалном раду у окупираном граду, а ето кад га испраћамо на вјечни починак сматрао сам да ми је дужност да кажем ових неколико назнака.
Авдина породица: супруга Нада, кћерка Маја, син Златко и остала родбина заиста могу бити поносни што су га имали. Ми, његови пријатељи и другови са сјетом ћемо препричавати догодовштине из младости, и ратних дана и заједничког дружења.
Авдо ће нам недостајати, и то пуно, тим прије што је наше пензионерско друштво из „Бристола“, за посљедњих 6 мјесеци напустило овај дуњалук четверо драгих људи: Мехо Јонић, Нусрет Ризикало, Мустафа-Брацо Комадина и, ево, сада Авдо Звонић.
Драги Авдо, опраштајући се посљедњи пут од тебе још једанпут, нека ти је лахка ова мостарска земља, нека ти је рахмет велики.
Гробље Сутина, 13. јула 2005.
|