|
Достићи документарну снагу убједљивости идеја је којом се свјесно или несвјесно, руководи Ениса Шатор у артикулирању свога ликовног говора. При том, за сурадника има евидентну вјештину ликовног уобличавања предмета који се наду у њеном стваралачком обзору без обзира што јој је линија помало архитектонска, наглашене чврстине и бескрупулозног прецизирања не остављајући маха маштовитој игри у којој знатно већу улогу има поетски доживљај одређеног облика од његовог строгог прецизирања. Али, оно што је битно господа Шатор није на себе преузела улогу фотографског апарата, тежњу да свему што се наде у њеном видном пољу наде мјесто и на својој слици: она прави одбир, на слици обезбјеђује мјесто само ономе што је у стању понијети тежину одговорности коју умјетнички чин намеће предмету у таквој ситуацији, таквим селектирањем она одређује мисаону основу слике, а кроз ту мисао она одређује и емотивну компоненту за коју је ова слика веома заинтересирана. Но, емоција се тек прозире кроз мисаону копрену којом господа Шатор прекрива своју слику, њени мотиви нису дакле сладуњави, какви би, несумњиво, били да их уобличава искључиво својим емотивним побудама. Тај реминисцентни аспект слике даје њеном мотиву озбиљност и унутарњу строгост која, донекле, и кореспондира њеном строгом линијом иако је та коресподенција, вјероватно, случајна.
|
Ениса Шатор
|
|
Али – када би артикулација слике стала на овом степену, још увијек не бисмо имали прилику да се сретнемо са умјетничким дјелом без обзира на квалитете који су већ истакнути. Умјетничка убједљивост слике Енисе Шатор крије се у оном спектру гдје се стваралачка инвенција ове сликарке провјерава у своме стваралачком акту. Први је, како смо рекли, избор мотива, други је избор оних аспеката мотива који су у стању понијети идеју ликовног исказа, овај трећи је пресудан да би преузети мотив добио своју нову стварност, своју умјетничку егзистенцију. То је ритмичка организација мотива. Шта више, тај ритам она није наметнула своме мотиву већ га је нашла у њему самом. А метричка јединица је величина каменог шкриљца којим се, у херцеговачком миљеу прекрива човјекова настамба, настала од камена и смјештена у камену. Та метричка јединица се понавља готово читавом површином слике: и на зидовима или подзидама, и на дворишним плохама. Отуда, њен ритам нема ону конгитудиналну усмјереност кретања, он трепери у својој разиграној издашности и производи из себе додатни елеменат који продубљује умјетнички аспект њене слике; свјетлосну скраму која се прелијева преко слике, прожима њену нутрину и тиме ствара привид нестварности, лирске измаглице, чаробности која се амалгамира са тежњом за документарним и у тој амалгамацији се окончава стваралачки акт Енисе Шатор, ствараоца који се тек сада јавља својим ликовним дјелом, али који је она одувијек, без сваке сумње, носила у себи. Требао је само један јаки подстицај ма откуда он дошао, и да поток потече чија се силина више ничим не да зајазити. Отуда њена слика има и евокативни карактер у који се смјешта документарни вид слике, и поетски вид који оплемењује и омогућује комплекснију доживљајност од оне која се може регистрирати када се нађемо пред објектом у његовој природној бити. Јер, не треба заборавити – свој мотив госпођа Шатор и промишља или, још истинитије, промишљање мотива је основно полазиште у креирању слике, у том промишљању она смјешта и особну емоцију која гледаоца, истина, не обавезује али чини једну од карика у успостави комуникације између слике и гледаоца.
|
Ениса Шатор: Илустрација
|
|
Рецимо, на крају, још нешто. Ениса Шатор је сликар урбаног миљеа, њени мотиви су форме које је човјек створио од природних материјала, дакле, она се инспирира оним елементима и простору око себе у које је већ утиснут печат стваралачког. То стваралачко име има своја два вида – или је продуковано неразвијеном маштом безимених градитеља у чијем се продукту очувава онај рустикални елеменат, нерафиниран у својој обликовности, али пун поезије у начину како је природни материјал изглобљен из свог природног лежишта и преведен у нешто друго, у дом, али се и уздигао изнад ње, добио своје друго биће или су то сложене архитектонске грађевине у којима је материјал своју сирову материјалност утопио у обликотворном акту човјекова схватања, а то су, најчешће, џамије са својим вертикалама узлета и заобљеним формама купола. Овдје се, можда, донекле поремећују ритмички периоди који су нека врста њених обликовних константи, али се зато добија на просторности као компензацији. У овим сликама је документарна компонента нешто јаче наглашена.
У таквом спектру нам се указује ликовно дјело Енисе Шатор, скромно, али и довољно убједљиво да се у њему самоме може изчитати пуни разлог постојања.
Сарајево, 16.04.2005. године
|
|
Задња измјена: 2005-11-13
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|