|
Откако је положио ватрогасни испит, те постао чувар на једној од капија Пилхане, оцу је свануло. Плава униформа, о којој је мати бринула да увијек буде чиста и испеглана, те топла и свијетла стражара покрај капије, посао лагахан – сводио се на контролу радника који улазе или излазе у Пилхану, те на подизање бркље испред камиона који су одвозили резану грађу или се празни враћали у Пилхану на утовар.
Радећи тај посао, отац је могао се први обвеселити „богојављењу“. Сада је имао прилику видјети толико очекиваног Иву Јапана на капији коју би му с драгошћу отварао. Иво Јапан је био један шутљив и у себе затворен човјек, који је умјесто ријечи, чешће користио покрет. Ријеч – дукат! Кад је требало нешто благо рећи, само би се насмијешио, а кад је требало негодовати или оспорити само би се намргодио. Благајнички посао радио је годинама без грешке, исписивао цифре у рубрике рачунских књига, никад га глава није заболила од мањка. Некад би своје рачунске књиге послије посла носио кући, а свјетло у прозору свједочило је да Иво Јапан неуморно ради да би плаћа била на вакат. Некада би би му се омакла грешка у рачуну, па је свјетло знало по свуноћ горјети…
Од како је оставио тешке тезгере, отац се више није жалио на болове у леђима, рјеђе је ишао к доктору Гринфелду, рјеђе смо га трљали по леђима „рхеумyном“, исправио се мало, али је и даље кукао на ноћну смјену која му је тешко падала. Бојао се да ће га једном преварити сан и да ће заспати сједећи у столици покрај топле фуруне у стражари, да би га могла ухватити контрола на спавању – и халали се са службом…
Отац је некада припадао бројном мутафџијском еснафу. Прео је костријет у черхани, а пазарним даном износио робу на Колобару, продавао оно што мајка би откала – мутафе, зобнице, колане, хараре, вреће, не само у Варцару, него и у Бањој Луци, Котор-Вароши, Травнику. Од мутафџилука се могло живјети, све док не потекоше јефтинији, модернији, творнички произведени текстили које је сељак одмах пригрлио. То је многог мутафџију натјерало да „отпашу и баце тулуме“ те потраже круха на другој страни. Неки су нашли запослење у државним предузећима – у „Металцу“ или на Пилхани, помиривши се са тешким послове које никад до тада нису радили.
„Фала Богу да постоји Пилхана“, говорио је отац када би Иво Јапан обвеселио раднике „богојављенским“ даровима, плаћом, а поготово каквом ненаданом повишицом! Тада би отац погладио браду и рекао: Ел хамдулиллах!
У Рици би родитељи дјецу страшили тешким пилханским радом и малом плаћом: „Ако наставиш тако редати јединице, тешко да ће те и Пилхана запасти!“
Било је и нешто сељака с околних брда који су се дјеломично одрекли тежачког посла, дизали зору на се, пјешачили сахат хода од својих села, и прије пилханске сирене прелазили њену капију, радили на балваништу, гатерима, или слагали „резану грађу“. На други знак сирене, одлазили би у своја села по околним брдима да би узорали, позубили и посијали, окопали, пожњели или покосили. Никад се нису одрекли села, њива и тежаклука, али ни Пилхане у којој им је Иво Јапан дијелио мјесечну плаћу којом су допуњавали мршаве жетве, а посебно што им гарантирала бесплатно лијечење и право на пензију. За разлику од њих, некадашње мутафџије, попут мога оца, морале су се заувијек одрећи свога старинског заната и своју судбину потпуно везати за Пилхану. У школи су нам говорили да су то пролетери.
Без разлике, био пропали мутафџија, то јесте нови пролетер, или пак полу-тежак и полу-радник, пилхански радници су сви редом говорили како их посао на Пилхани прегули, а како је плаћа слаба. Не једном, сањали су како ће „богојављење“ бити већ сутра, чим се пробуде, иако се Иво Јапан са својом ташном већ указао јучер. За нас, сиротињу, дани ишчекивање доласка Иве Јапана били су слични рамазанским, али је свако мјесечно указивање Иве Јапана значило и – дванаест Бајрама у години. Некада, чак, и тринаест, ако би Иво Јапан дијелио вишак на крају године који су радници звали „тринеста плаћа“ а којој су се веселили, као да је божји дар!
О плаћи – у кући бити свега по мало од оног што је мањкало. Отац ће, враћајући се са плаћом свратити у дућан и на својим леђима унијети врећу брашна у кућу, онда ће се завратити по уље и шећер, фртаљ кахве. Понекад би и нас дјецу знао обвеселити којом бомбоном или наполитанком „Адриа“.
Плаћа је била велика нада за свакога, иако је пилханска била танахна, па се брзо и лахко топила, измичући из џепа, нестајући из руку пред многим потребама. Неким ситним прохтјевима и жељама никада није удовољено, увијек је њихово испуњење одлагано до неког слиједећег „богојављења“ Иве Јапана с ташном пуном пара.
И благајник Иво звани Јапан, знао је да је пара ђаво, а разумио је сиротињу, њене жеље и потребе, јер ни сам није био баш пуно раставио од оних којима је дијелио плаће. Иво Јапан би на путу из чаршије, од банке до Пилхане, пролазио кроз нашу Рику, па смо му се ми веселили као свецу који са великом ташном пуном пара силази с неба да би обвеселио сиротињу. Иво Јапан је жмирио на десно око, ишао некако назасук крајем улице, главом хаман клонулом на раме. Све до силаска Иве Јапана из чаршије низ стрму Кујунџиницу у Рику, сваки дан смо питали оца: „Кад ће плаћа?“, а он би одговарао: „Питај Иву Јапана!“
Иво Јапан, благајник у Пилхани, чврсто је грлио ту своју кожну ташну испод десног пазуха, као да се бојао да му је неко не отме. Знао је да је Рика мирна махала у којој нико није био склон ни насилништву ни разбојништву. Иво Јапан је ту своју кожну ташну у којој је био раднички новац привијао уза се, јер, зна се, паре су магнет!
И, док смо га с дивљењем гледали, Иво Јапан би замицао међу задње куће у махали, журећи да се с тим парама што прије растави, да се ослободи тога терета и магнета, да их подијели онима који су их и зарадили. И сам Иво Јапан је дијелио радост с онима који су га с толиком радошћу ишчекивали. Глас о доласку Иве Јапана хитро би се раширио међу радницима Пилхане, с краја на крај, на балваништу, покрај гатера, на слагалишту резане грађе…
Устаљеним покретима, Иво Јапан би спуштао своју ташну на стол, попио чашу воде како би утолио жеђ и расхладио се након дугог табанања од банке, кроз Рику, до мале дрвене благајне на Пилхани и тако. Потом би из ташне полахко вадио пресавијене платне листе, разастирао их на столу испред себе. Контролирао би дуге колоне радничких имена, цифре зараде, колоне одбитака, суму за исплату, држећи оловку међу прстима, као показивач. Када то обави, на стол би стављао оно што су сви с радошћу очекивали – свежњеве новчаница с којих се доброћудно смијао Алија Сиротановић. Тај осмјех ударника – рудара разгаљивао је и Иву Јапана, а гдје неће раднике који су се тискали испред благајне и његовог стола – не би ли што прије дошли до своје зараде. Сви су шутке уживали у шуштању новчаница док их је Иво Јапан бројао и док су прелазиле ону кратку раздаљину између благајничких руку Иве Јапана и радничких жуљевитих дланова.
Некима радницима Иво Јапан би само избројио паре, потурио платну листу и рекавши „туј“, показујући раднику мјесто гдје треба потписати. Онда би Иво Јапан рекао, гласом који је звучао некако између заповиједи и жеље: „Преброј!“ Бројао би у себи истовремено и Иво Јапан пратећи како радници, пљујући с времена на вријеме међу прсте, пажљиво слажу новчанице на сто прије него ће завршити у њиховим џеповима.
Неколико радника, међу њима и мој отац, били су Иви Јапану због нечега драги. Њима би након исплате упутио само једну једину ријеч која је потврђивала ту његову наклоност, али и садржавала много дубља, тешко докучива значења и поруке, чији је прави смисао знао једино Иво Јапан: „Стисни!“
Ту ријеч је Иво Јапан изговарао подижући мало своју руку, док би уз трзај руке нагло стискао своју празну шаку, као да хвата нешто, па пошто је то шчепао, ни за живу главу не испушта.
„Стисни“, значило је, држи јако, што јаче, паре у шаци, и гледај да их што дуже не испушташ их из руке, нити се одвајаш од њих да их добро чуваш, не изгубиш. Иво Јапан, који је читав живот деверао с парама и знао какав су паре враг који инсану не да жива мира, изговорио би ту ријеч као савјет, поуку, заповијед, молбу, преклињање. Све је помијешано и све је у исто вријеме стало у ту једну једину ријеч.
„Стисни!“ – значило је: немој играти „поклапе“, немој се картати с радницима који те маме да окушаш срећу у коцки, већ ту, на Пилхани, између штосова сложених треница, јер могао би остати без плаће а да се није ни згријала у твом сиромашком џепу! Та једна једина ријеч Иве Јапана значила је и „немој свраћати успут у биртије и тамо полокати плаћу! Како ћеш, јадна ти мајка, празних шака својој чељади на очи! Немој им лагати да није била плаћа, кад знаш да су сви видјели мене – благајника Иву Јапана, како кроз Рику, с ташном под пазухом пролази...“
„Стисни!“ – значило је – памет у главу, чувај паре, не расипај то што си с муком зарадио, очи ће ти побијелити, а јаја ће ти се отегнути до земље до слиједеће плаће! „Стисни!“ – гледај да мало уштедиш од те своје сиротиње, па ће ти сутра бити лакше купити шпорет или јорган, моћи ћеш се свијетла образа појавити код Шехе у дућану, исплатити вјересију, па не задужујући се још више, убити коју потребу, обвеселити своју чељад испуњењем њихових малих жеља, које ниси могао ни за прави Бајрам…
„Стисни!“ – препоручује, моли и савјетује Иво Јапан – па да ти чељад имају шта јести и пити, да приуба нису ни гола ни боса, да можеш купити дрва за зиму…
„Стисни!“ – па немој трошити паре на беспослицу!
Заборави шта си синоћ, пред плаћу, под јорганом обећао жени да ћеш јој купити, нека ронђа. Не расипај паре на луксуз, на бомбоне и слаткише, таман да ти дјеца кмече и вјешају ти се о рукав, куд год макнеш молећи: „Бабо, купи!“ Јер, има пречег од пречег! Да, било је и грубости у гласу Иве Јапана када би изговорио то своје „Стисни!“ уз чврсто стиснуту празну шаку!
Е, требало је збиља имати петљу и то „Стисни!“ Иве званог Јапан, благајника у Пилхани, преточити у сиротињски живот, па дочекати слиједећу плаћу с нешто непотрошеног новца, макар то било само неколико оних алуминијских петодинарки у џепу, ако већ не мереш ушпарати ни једну новчаницу са које се ти се смијеши Алија Сиротановић!
Отац је хиљаду пута одглумио то „Стисни!“ Иве Јапана кад год би тражили да нам нешто купи, нешто што нам није могао приуштити, бар не од те плаће.
Када бих данас, након толико прохујалих година, пред оцем, који узет сједи у инвалидским колицима у граду на југу Шведске, обхрван тешком болешћу, изговорио пред њим „Стисни“, отац би неко вријеме оклијевао, па би се чинило као да не разумије ту ријеч као ни многе које му говорим, али – само док не би смогао снаге да се осмјехне. Тај очев осмјех на измученом лицу био би знак да је из сјећања успио призвати главног пилханског и ричког сиротињског јунака, Иву званог Јапан, оживјети га у сиромашном мисансцену мале пилханске благајне – како вади паре из ташне, како их броји, те додаје радницима. Отац би, сигуран сам, по хиљадити пут у животу, истина с муком, успио и сада одглумити ту сцену у којој Иво Јапан стишће своју празну шаку, као да су у њој паре. Отац би и сада, иако је то за њега велики захмет и готово немогући потхват, јер десна рука му је узета, покушао стиснути своју шаку и опонашати глас његовог благајника Иве Јапана. Сигуран сам да би отац најзад успио изговорити оно „Стисни“ опонашајући глас Иве Јапана – помало подругљиво, помало у шали, али истовремено озбиљно, заповједнички строго и очински брижно, баш онако како је ту важну ријеч изговарао пилхански благајник о „богојављењу“!
То „Стисни!“ знао је отац често рећи и рахметли мајци и нама дјеци, било му је тешко тада, јер нас је све волио као своје очи у глави и, да је могао, поскидао би нам звијезде. Тако је ту ријеч изговарао не без пријекора, али не и без жаљења и молбе за стрпљење! И, нама би одмах било јасно да се не уздамо у очеве паре, да наше жеље могу и попричекати до бољих дана и до друге плаће, до неке будуће повишице, ако је икад буде.
Кад год би мој отац изговорио то „Стисни!“ мени би се одмах пред очима појавила слика Иве званог Јапан, благајника у Пилхани, слика коју никада нисам видио уживо, а коју ми је отац вјерно дочаравао имитирајући Иву званог Јапан. Уз ту слику пред очима, одзвања у мојим мислима она једна једина ријеч „Стисни!“ – кад год имам жеља у срцу, а мало могућности да их остварим!
|