|
 Мустафа-Брацо Комадина био је једини мушки потомак легендарног градоначелника Мостара Мујаге Комадине. Од шест Мујагиних синова судбина је хтјела да се уз двије унуке роди само један унук Мустафа-Брацо.
Осим студентског боравка у Сарајеву, гдје је студирао романистику – француски језик а потом право, читав живот провео је у Мостару. Уз родитељски круг, те породично окружење: супругу, дјецу, унучад и зетове, највећи круг у друштвеној комуникацији представљали су му школски другови из Реалне гимназије у Мостару. То дружење које се наставило и трајало до 12. априла ове године било је дио шире породице, јер је Брацо говорио: „Ми смо браћа и сестре“. Ево два мјесеца пред јубиларну педесету годишњицу матуре остајемо без њега. Човјек снује а Бог одређује!
Брацо је био креативан, неформалан, типичан грађански слободњак. Све духовне и културне активности биле су му блиске. Први и најврући интерес показивао је према филму. Пратио је и анализирао сву тада нам приступачну филмску литературу. Редовно је уређивао рубрику „Филм“ у тада популарном листу „Млада Херцеговина“. Написи су му били садржајни, врло стручни и конципирали стање филмске умјетности у свијету. Занатски се бавио пројекцијом филмова. У кући нас искупљао и правио филмске представе. Имао је смисла и за критичко писање и глуму. Писао је краће позоришне и филмске критике, те пратио сва културна збивања у Мостару, која су била, у оно вријеме врло бројна. Активно је играо у „Аматерском омладинском позоришту“ које је дјеловало у згради Дјечје библиотеке. Уз Драгу Милетића био је темељити познавалац града, његове прошлости. Ако је неко заборавио гдје је шта било, Брацо је био ту да објасни.
Активни дио радног вијека провео је у Медицинском центру „Др. Сафет Мујић“ у Информативној служби, гдје је правио статистике за потребе јавног здравства, а уједно је уређивао „Гласник Медицинско центра“, гдје је написима, посебно из прошлости здравства, исказивао своју креативност и знање.
Рат и болест која се подмукло увлачила са више страна нису били разлог само за властиту бригу него је Брацо имао снаге и љубави да брине о свима нама, о свом Мостару и његовим људима без обзира на вјеру и нацију. Оно што је за Брацу био стандард, то су објективност и храброст да јавно реагира, укаже, критикује, ако треба и да нападне. Није имао страха од моћника најновије историје и да им каже у лице шта мисли. Кажу да му је и дедо Мујага био такав.
Сви ми, његови пријатељи, бројни школски другови, остајемо ослабљени без њега а сви његови најближи: сестра Нада, супруга Фатима, кћерке Сунчица и Зехра, унуци, зетови, остају без драгог оца и пријатеља.
Нека је трајна успомена и рахмет нашем другу и пријатељу Браци Комадини!
|