|
Дикин и његов сљедбеник у Титовој команди у Јајцу у централној Босни, генерал Фицрој Меклин (: Fitzroy McLean), су убиједили Черчила у Каиру крајем 1943. да су Титове снаге предвођене комунистима веома ефективне и да антикомунистички српски ривал, генерал Дража Михајловић, као посљедица тога сарађује са силама Осовине. Тренутна одлука удружених сила да одустану од Михајловића и подрже Тита у потпуности и до краја, веома се исплатила у војном смислу.
Рекреиминација је престала послије 1948. када је Тито раскинуо са Стаљиновом политиком. Након Титове смрти 1980, оптужбе и преваре су примиле нове димензије када су Срби почели нападати мултинационалну творевину коју је Тито оставио иза себе.
Производ сукоба је био Слободан Милошевић и рат деведесетих. Рехабилитација Милошевића, демонизација Дикина, Меклинa и Черчила је постала свакодневница српске реторике и чинила је Дикинов живот паклом.
За разлику од Меклина, који је своје ратне авантуре буквално приписао историји, Дикин их је још увијек сматрао живим, сировим и настављао да их анализира.
Помажући Черчилу да оправда свој став за Дикина је било пуно лакше него да брани властити. Дјелимичан разлог овоме је да он, за разлику од Черчила није имао секретарицу да умјесто њега куца, консултанте, нити Черчилову енергију подстакнуту коњаком у касне сате, иза поноћи.
Дикин је рођен у Лондону, син фамилије фармера из области поред Лондона познате под именом Хертфордшир (: Hertfordshire). Похађао је средњу школу Вестминстер (: Westminster), студирао је и завршио успјешно студиј модерне историје 1934. на Christ Church колеџу у Оксфорду. Срео је своју прву жену Маргарет (: Margaret Ogilvy) 1935, са њом је имао два сина који су још увијек живи. Нажалост, развео се од ње 1940. године.
Мало прије почетка рата, Дикин се пријавио да служи са оксфордским хусарима, 1941. су га послали у извршни Одбор операција гдје је радио за координацију британске сигурности у Њујорку (New York). Вратио се у Лондон 1942. гдје му је задатак био да анализира ситуацију Југославије са посебним освртом на Словенију. Када су га послали у Каиро, нашао се у средини борбе за власт по питању Југославије између Извршног одбора и Министарства страних послова, али и унутар обје организације.
Дикинови шефови у Каиру који су били про партизански настројени су рачунали на његово пријатељство са Премијером. Били су у праву али само због доказа које је он приложио. Дикин је евакуисан из Јајца крајем новембра 1943, у исто вријеме када су се партизани борили за послијератну власт. Ни Дикин ни Меклин ово нису крили од Черчила, који се без обзира на све још надао да ће се Тито сложити са повратком краља из избјеглиштва.
Дикин је оженио радну колегицу из Министарства, Ливиу Стела, у Каиру крајем 1943. Промовисан у пуковника, он је касније радио на питањима Југославије из базе Секретаријата близу Барија у Италији, а 1945-46. се вратио у Југославију као први секретар Амбасаде. Као „стари партизан“ уживао је поштовање руководства владе и имао је прилику да доста путује. Његов привилеговани статус му је дозволио приступ лидерима и документима, посебно у 1960. када се систем либеризовао.
По повратку у Оксфорд 1946. Черчил је тражио од Дикина да му помогне на писању ратне историје. У исто вријеме му се пружила прилика да успостави нови колеџ за магистериј уз помоћ донације од једног милиона британских фунти, коју је дао француски бизнисмен из Ардена, Антонин Бессе. Сума није била ни приближно довољна, па је Дикин био принуђен да годинама измишља начине да нађе фондове. Поред ових проблема и наредби да прати Черчила на путовањима, Дикин је успио издати књигу, „The Brutal Friedship“ (Сурово пријатељство) 1962, која је била студија италијанско-њемачких односа у току рата.
Дикин се млад пензионисао 1968. у ле Кастел (: le Castellet) близу Тулона (: Toulon), након што је колеџ Свети Антон (: St. Anthony Colledge) већ био познат и прве жене су примљене на студиј 1962. Из свог прелијепог егзила би понекад свратио у Лондон, нашао се са пријатељима и забављао их причама из рата. Надживио их је доста, међу њима и вољену жену Ливију која је умрла 2001. године. До краја живота је био знатижељан, весео и познат по великодушности да дијели вријеме и шампањац са бившим студентима и дугогодишњим пријатељима.
Виљем Дикин је наравно добио доста одликовања: DSO (у Британији) 1943, Партизанску звијезду 1969. и витештво 1975. Као знак поштовања Маргарет Тачер (: Thatcher) је позвала Дикина и Меклина на Титову сахрану 1980.
Фредерик Виљем Дампиер Дикин (: Frederick William Dampier Deakin), академичар, војник и писац, рођен 3. јула 1913; умро 22. јануара 2005. године.
Превела с енглеског: Снежана Хассел |