Старији брат Ратко
Нена је из димија
Извадила кључе
Отворила долаф
И руком одломила
Комад кукурузе жуте
Онда ми је пришла
И тихо рекла
Нека руча дијете
Јео сам брзо
Јер сам био гладан
Халапљиво сам жвакао
И дрхтавим гласом
Говорио нени
Појео бих
Избу кукурузе
А онда је нена
Однекуд из блузе
Извукла двије
Смокве сухе
Присмочи
Казала је
Са сузом
У оку
Онај рат
У себи носи
Сирото дијете.
Млађи брат Јатко
У овом рату
Дјецу без очева
Зову ружним именом
Сирочад
Из њихових
Опекотина од сна
Израњају
Наднаравна бића
Трају њихове бајке
И очаравају
Убоге старце
Што замјењују
Њихове очеве
У овом рату
Ја сам био
И отац и мајка
Препознао сам себе
У њиховом лику
Молим Вас Господо
Стерилна
Увеличајте ту слику
Босанску Гернику
Овај рат
Био је јадан.
Столац, 26.02.2005. године
|