|
Жена, кратке црвене косе, средњих година, на чијем лицу се нису могле сакрити године вјештином праве домаћице обликовала је колачиће разних боја и одмах се види, уживала у томе. Нестрпљиво је исчекивала да угледа плод свога рада и сате проведене у кухињи замијени уздасима, оних које чека да дођу. На чај и колачиће.
Као и свака друга жена и она је вријеме проведено у кухињи највише користила у вођењу дијалога са самом собом. И прелиставању црно-бијелих слика.
Лаганим кораком, без икакве журбе приближавала се мјесту под јабланима. Њен мушкарац већ је био ту. И он је лагано отпухивао дим цигарете, иако је био нервозан. А крио је вјешто своје немире, увјежбаним покретима. Први утисак, остављао је недоумицу, због намјере да је смирен и да зна шта хоће али истина је као и увијек сакривена. Под плаштом неистина, да нам није стало.
Пољубила га је куртоазно, пријатељски. Ни не слутећи да њен наоко равнодушни став њему само потврђује сумње.
Кад људи престану разговарати, тешко је вратити нит повјерења.
Ходали су једно крај другог без ријечи, полако, у исчекивању да оно друго отпочне разговор. Ни најбоље године проведене с њим, ни највеће боли проживљене заједно, сада не помажу да премосте јаз у који неповратно одлазе. Бедеми шутње и принципа јачи су од љубави.
А зар нас љубав не покреће?! А зар не живимо због осјећаја да волимо и да смо вољени?!
А зар трагање за сродном душом не завршимо у трену кад схватимо да због њега имамо другу боју очију?! Свијетле нам се очи!!! – питала се Едита тихо корачајући.
Присјећам се Шекспирове реченице: „Љубав се роди, живи и умире у очима.“
Погледала га је крадом у очи. И он се загледао у њене. Она ме не воли више. Њему није стало, очи му све говоре.
И тако двије сродне душе завршавају свој пут. У неразумијевању и страху да оном другом открију своје слабости.
А слаби су на љубав, а не виде…
Врзмам се по кухињи и гледам како то стручне руке раде: обликују, поправљају, сортирају и праве најбоље од најбољег. Желим научити исто. Имам вољу, то је важно.
И, покушавам направити паралелу, ону најједноставнију = за добар колач треба изузетна вјештина: искуство, стрпљење, способност импровизације кад осјетимо да смјеса није баш најбоља, па зар исту такву вјештину, све ово наведено у горњој реченици не можемо примијенити као добар рецепт како успјети у љубави?
Смијешно поређење, рећи ћете Ви мени док читате ове ретке, али и Ви знате да су ствари каткад тако просте и једноставне. Само људи теже да компликују.
Али, од свега тај дан, научила сам да је важно добро гледати. Чак и у смјесу за рецепт од колача.
Растали су се у тишини, без много ријечи. Толико су се добро познавали да су ријечи биле сувишне.
И посљедњи сусрет провели су у кафани у којој су први пут имали рандес. Лењиново шеталиште било је премало да прими тугу та два срца али овај пут тугу је свако на свој начин носио у различитим правцима.
Након пет година од посљедњег сусрета Едита каже: Он се оженио, знаш, али нема дјеце и није сретан. Видјела сам му Лану, ни она није сретна, има такав израз лица као ја онај дан под јабланима.
Помислих: Три несретне душе, лутају и даље по свијету тражећи свој одраз у другом бићу.
„Ја се не желим удати, вољела бих се заљубити, осјетити лупање срца и жар у очима. Имам превише година да бих од живота очекивала чуда. Скромност је моја највећа врлина. Само то тражим.“ – избила је бујица емоција из ње.
Ја је слушам, наравно, али сву пажњу сконцентрисала сам на домаћи задатак. Хоћу да ми успије то што радим. Узе ми тијесто из рука. Погледах је. Промрмља да ово није час и да ћу слиједећи пут ја то сама радити а она гледати.
Сад само морам гледати. Па да, још једном закључујем, тај сам дан научила „гледати“.
„Желим“, и загледа се у мене скидајући дио тијеста са колачића који поприма облик младог мјесеца, „да само још једном сањам отворених очију. Смијеш ми се. Зар мислиш да жене мојих година не могу вољети??!!
Ти то не можеш разумјети, заљубити се можеш увијек, године нису важне.“
Пијем руски чај, потпуно опуштена у мојој, њеној фотељи и једем колачиће фантастичног окуса.
И понављам: „Никада нећу достићи твоју вјештину. Најбољи су.“
Она ме гледа са сјетом на лицу али се ипак приволи да кроз смијех прозбори: „Све се научи, битна је воља.“
Схватила сам. Након толико година изгубили су вољу показивати љубав. А, љубав је најлакше одбацити, као истрошену ствар, а најтеже се борити за њу. Увијек мислимо да су нам сви мотиви потрошени, да смо дошли до зида, да су нам ставови тако непомирљиви, да, да, да, да…
„У љубави је све дозвољено, Едита“ – констатујем. „Нема побијеђених и поражених, јер у исто вријеме као у оној изреци: На ћуприји изгубиш, на мосту добијеш.
Никада не знаш да ли управо губиш или добиваш. Баш никад. Вријеме је једини судија“, кажем јој охрабрујуће.
Нас двије и данас водимо сличне разговоре. Чисто да не изгубимо вјештину у прављењу колачића.
Едита је била у праву, за љубав нису важне године. Гледам је са осмјехом јер управо је пошла на рандес.
Пита ме погледам како изгледа, а ја се смијем, непоправљива сам знам, зар све жене нису исте кад су заљубљене, без обзира на године… размишљам.
|