|
Али има, поред диванске маркираности жанра, обиље Традиције, инкорпориране у концепт „босанског ислама“ чију је специфичност у форми теоријског дискурса први изложио Мухамед Филиповић у чувеном есеју „Босански дух у књижевности – шта је то?“ Од других муслимана босански се муслимани и босански ислам знатно разликују. Њихов ислам је стопљен са елементима народне традиције, наше босанске и уопће словенске провенијенције.4
Код Трбоње је то очито. Узмимо за примјер „Газел о храбрости“:
Би вако, пред мушкињем прва,
храбра предоста
Печатна, међ хајдуке хашар учиње, посјечена оста
Дигоше турбе, свијеће палило букадар инсана често
Башлуци нестадоше, поравни се, затрави мјесто
Преко ноћи, јербо ни едне свијеће не би, мезар је несто
(Турбе дели дјевојке у Залику)
Или, „Газел о доброти“:
Би вако, Опијач добри и евлија,
стално Богу се молио
Народ доходио да помогрxе, а он сваког збиља волио
Помоћи и савјет добијо свако, лијечио; запиши, проучи
Мачак му плахо чудан, сам нашо дијете, дово га кући
Исти трен угино, кад ли Опијач на ахирет оде: тер оба
У турбе закопани а, бјеше узгор мезар туде до ГРОБА.
Гроб не би од живих, у зеленим
хаљинама вас
Нагло се створи сиромашку – донесе спас
Куцне и учини се велики хљеб – нафака потече
И будне свашта и долази, док неко не изда свако вече
Међер инсан немере шућет па се пофали и грдно превари
Јопет се добром надали, када се фукараштиња свали
(„Турбе Шејх Опијача на Текији“)
Приликом ишчитавања наведених али и других Севдијевих газела и дивана примјетит ћемо да сви имају исту композициону шему, али различит наративни садржај наслоњен на предање, мит, легенду, народну причу, запис, или, нешто слично што овог пјесника издваја у босанскохерцеговачкој литератури по тематско-мотивском исходишту.
Уочљиво је, такођер, одступање од књижевнотеоријских образаца и закона поетског артизма, а све зарад приближавања Традицији и њеној љепоти. Тако имамо потпуну „аутономију текста“, како према културној ситуацији и друштвеним условима у којима је текст настао, тако и према првом читаоцу. На овај начин, како вели Рикер (: Ricouer), књижевно се дјело отвара низу неограничених читања и то у различитим социо-културним контекстима. „Оно се може деконтекстуалирати, или његово је својство да трансцендира психо-социолошке увјете времена и простора у којима је настало, те га се читањем ’реконтекстуализира’ у потпуно другим повијесним увјетима.“5
Зато Севдијеви газели о гордости и скромности, достојанству и патњи, моћи и немоћи, невољи и правди, видовитости и чуду, опомени и љубави, без обзира на необичну структурираност указују на особену синтактичку и семантичку вриједност. Изгледа да се Севди намјерно или не својим газелима супротставио постојећим моделима и књижевнотеоријским канонима, који су опет његов предмет пјевања. Погледајмо како у „Газелу о патњи“ поетски дискус прекорачује успостављена значења и разара књижевни канон сводећи га на пучки наратив.
У тмуши сједила, буљила, доведена
у Казане
Ђе се варило букадар хране
Думала за ког ме даше
Ушуња се блећак, умакаше у сафт халапљиво
Осмјели се млада; умакало, за кијем сам? За мном
Забрунда. Е нећу те Богами, Врисну
Кроза пенџер се вину, јад срце стисну.
Очито је, такодер, да је газел лишен семантичке разине јер отворено кореспондира са епским наративом уроњеним у непосредну егзистенцијалну ситуацију. Таквих је код Севдија доста и зато он толико увлачи читача у повијесни и егзистенцијални оквир текста, чинећи (не)свјесно неку врсту експеримента над формом газела.
Севдијеви газели имају још једну особину, они врло транспарентно одсликавају један далеки свијет, тако да је онај који чита текст увијек у дијалектичком односу са истим. Овај кратки преглед необичних газела није ништа друго до једно ново читање или покушај успостављања дијалога између диванске књижевности и модерног свијета на разини једног готово заборављеног пјесничког текста.
____________________
1 Недим Филиповић, О проблемима друштвеног и етничког развитка у доба османске владавине, и Утицај ислама на босанскохерцеговачко тло у књизи Бошњачка књижевност у књижевној критици, књига I – старија књижевност, Алеф, Сарајево, 1990.
2 Л. Хаџиосмановић и Емина Мемија, Поезија Бошајака на оријенталним језицима, БЗК Препород, Сарајево, 1995. стр. 11.
3 Аднан Пејчиновић, Корак назад ка тексту, Живот, бр. 10, 11, 12, Сарајево, 2005., стр. 95-104.
4 Ведад Спахић, Наличја „Лица свјетлости“, Острво, часопис за књижевност и умјетност, бр. 1, аугуст 2004. год.
5 Пол Рикер (: Paul Ricouer), Жива метафора, Графички завод Хрватске, Загреб, 1981. год.
|