|
Дајући чулно обиљежје више ријечима које означавају него градиву које опјесмљује, Џ. Јахић ритуалном чистоћом и особитошћу слика интуира сваку ријеч. Поезија је то очишћена од идеја и идеологема, упућена другоме, гдје бујају мисли, прште слике, дишу дрхтаји, дубине се нуде, не занемарујући притом сигурност лоцирања у завичају или регији.
Пјесник своју лексику поима архаично. Јахића ће привући светост архетипова и тајне злокобног посла који захтијева жртвовање, а потом свједочење човјекових тежњи, без мистичних фраза из Кур’ана, којима се тако радо служе неки други пјесници. Но сличност је успостављена. Џевад Јахић, увјерен у мудрост својих очева, упире испитивачке погледе у ствари покривене печатом старине не би ли се родила мисао која ће разријешити страховања и скрб за душе страдалих: живот је дала природа и једино она има право да га узме; љепоту је дала природа и једино она има право да му на њу укаже. Свака амнезија, свако игнорирање те љепоте и таква живота је санкционирање убојства љепоте, естетицид, гријех је који вапи одговорност пред лицем Божијим. Његово свјетло као да нас прати, хоће рећи пјесник, и онда када у тајним одајама наше лунатичке природе спремамо завјеру окултних слика.
С много рафинмана и елеганције Јахић покушава исцртати властиту кружницу повијести страсти упињући се да задобије што шири увид у церемонијал тијела (чулнога), чиме је потискивао мисао и садржај ригорозношћу духа.
У свом посвемашњем трошењу језик је храњен уживао готово до распрснућа. У расапу језика и унутар његових материјалних супстанци установљавао се подтекст (фонолошки и граматички ниво) који ће подастријети скривену семантику и нагласити природност оног већ познатог јахићевског „еротског шербета“.
Јахић, који до сада никад није био комерцијалан нити утилитаран, одједном ствара мултипликате с више нарације и готово из свега: љубави и секса, ријека, власти; уз екстатично позитивну визију духовне и физичке љубави не би ли на тај начин поново успоставио хармонију разорене личности. Он сам покушава арбитрирати између ове двије датости, у чему тешко успијева, али остаје досљедни ритуалист.
Такав приступ подсјећа једним својим дијелом на психоделично, на онај култ младости који Јахић сад ревалоризира стварајући никад монотоне мултипликате. Осјетит ћете комуникацију која протјече, која је успостављена, која тежи тоталитету и није пролазна и није поновљива. У томе је Џевад Јахић младићки умивен, готово ненадмашан.
И док се данас многи трсе како би раслојеност субјекта поново дефинирали, у Џевада Јахића то је самопотрага или боље речено њим самим: његова је то датост. То је, уствари, ходање у круг и налажење стјецишта праве ријечи. Прије свега, видљиво је његово уважавање ритма и музике. Таква појачана свијест за аудитивним, визуелним и олфактивним перцепције текста често није присутна код других аутора јер је изискивала одређено умијеће од већине је одбачена као сувишна импрегнираност текста, као спрега и сапетост. Ипак, та строга форма, иманентна за лирске записе, као што је ова збирка, није за Џевада правило већ својеврсни артизам, јер су остале пјесме писане бесједовним стихом.
И у овој књизи, као у претходне три, сачувана је биполарност. То је књига са два срца: на једној страни јасно видљиве звуковне меде које по распореду акцената нису потпуно сукладне, а зашто би и био кад пјесник нема свој стихотворни узор који би насљедовао, осим у неким искрицама кад, без епигонства, наликује раном Андрићу из Немира и Екс Понта, те ритмом и версом из Макова Спавача. Очито, Јахић добрим слухом открива звуковну устројеност и акцентски приступ. То је схваћање његове све строжије одређености. Ради се о генерацијском комформизму и грчевитој потрази за што издашнијим смислом.
Дакле, осим идиличне природе, у многим пјесмама и записима, друге опажајне и духовне средине, које су уздрмале наш начин живљења и ми га сада морамо преиспитати – и живот и слику о себи. У томе нам помаже Јахићев преокрет, као и већа сродност са личном судбином. Притом Џевад Јахић није у свом тијелу заточен, он је у природи или у граду – скрита меморија. С ријечима из говорног језика он постиже ријетку изравност у којој предмет доживљаја никад неће заостајати за доживљајем. Његов је поклич: што даље од декорације!
Јахић је свјестан да управо једноставан језик захтијева стриктну организацију – погрешна ријеч, сувишан израз, усмрћује пјесму. Укратко, Јахић не вјежба с језиком, он није пјесник начина, него предмета, негдје између осмијеха и церека, између туге и носталгије. Зато је ово књига са два срца.
Као што видимо из датираних нотација, он је ове лирске записе устрајно записивао. Не само да је дан, или, пак, доба дана, већ је и сат битан кад је нешто записано. Окњижио је, вјерујемо, само оно што као књижевнина може опстати као препознатљиво фенирање свакодневног, гдје је све доречено, све што се нуди опојношћу тренутачног смисла.
Засад неправедно и премало познат читалачкој публици, што и неће бити чудно, будући да пјесници могу и добрано остарјети прије него што се књижевни зналци потруде и посвијетле изабране. Читаоци ће одлучити, ако уопће успију пратити убрзану продукцију овог пјесника, ради ли се то о високом пјесничком стандарду, или о самодопадној пјесничкој пјеници од квасца од којег ће бити испечен хљеб.
Сарајево, 27.5.2004.
|