|
Оловка је већ осјећала врелину човјекових мисли. Прсти око оловке почели су се грчити као да ни сами нису могли повјеровати да је коначно започео откривање дугогодишње тајне. Била је већ усахла јесен (оловка се трудила сустизати мисао), а снијег се још није забијелио на подградинским висовима, кад је нахрупио у своју чаршију. Дошао је аутобусом, лошим, путем из правца Ричине. Чаршија се спремала за дуги зимски сан. У авлијама кућа налазиле су се гомиле нацјепаних дрва немарно сложених под стрехама кућа. Корачајући полагахно, зажеље се напити воде на женској чесми. Кроз главу му прође прича коју је још у раном дјетињству чуо. Ако је се још добро сјећа, она се могла испричати овако.
Био један сиромашни бозаџија у чаршији који је сваког понедјељка, пазарног дана, на велику пијацу и у рану зору носио огромну поклопљену посуду с бозом и тамо је продавао. Једне ноћи се рано пробудио, и мислећи да је већ вријеме за устајање, упрти посуду на леђа и крену у мрак. Чудио се успут што никог не среће, али кад се примакнуо пазаришту, зачу неку необичну буку. Ипак сам на вријеме устао, помисли, и ступи у пазаришну ограду. На простору предвиђеном за ситну стоку, налазила се група чудних људи који су бесциљно трчали у правцу: машрик-магриб и обрнуто. Сви су имали зелене браде и кратке ноге са стопалима која су израсла одмах из кукова. То су џини, ужаснуто бозаџија крикну прије него га дохватише. Не зна како се вратио кући, али је осјећао да је посуда на леђима сада још тежа јер су џини, попивши бозу, у њу натрпали гомилу бијелог лука. И џепови су му били пуни бијелог лука. Жена га је гледала као утвару која није могла проговорити ни ријечи.
Кад је из џепова хтио извадити оно што су они ставили, умало се други пут не онесвијести. Умјесто лука џепови су били пуни дуката. Великих, жутих о каквим је читав живот сањао. Баш у том тренутку се појавило сунце иза вранских врлети. Тај догађај је потпуно промијенио живот сиромашног бозаџије. Ускоро је купио чардак са магазом (знатижељницима је рекао да је новац наслиједио од недавно умрле тетке која је живјела далеко одавде и није имала ближих сродника осим њега). На женино наваљивање, одлучи саградити чесму у чаршији. Пошто се нерадо растајао од шејтанског богатства, пожали се жени, у пола посла, да је нестало новца. Жена прода скупоцјену фереџу и доврши чесму. Бозаџија убрзо умре, а народ од тада па до данас гаси жеђ на Женској чесми.
Чесма је још увијек била она иста са које је годинама рахметли деди носио воду у бокалу. Зашто ли је волио само ову воду, помисли, док су му млазеви измицали између прстију. И кад се већ одвојио од ње, примијети да је орнаментика на њој знатно другачија од оне коју је раније годинама гледао. На проширеном дијелу чесме, оном из којег је излазила вода, некада се налазио дјетелински лист који се својим врховима змијолико ширио до рукохвата или „пипе“ како смо то звали. Ова сада није имала ништа, била је гола и хладна, али је својим обликом, ипак, увелико подсјећала на ону стару. И корито испод чесме омаховило је, позелењело од алги и није се могло мјерити са оним старим, о којем је годинама, готово даноноћно, бринуо хамал Хамо. Није све како је било, јави му се у свијести. Већ је био кренуо кад му поглед примијети један детаљ на подградном зиду чесме. Скоро је и заборавио када је шпицом и чекићем на том дијелу уклесао своје име и годину када је пожелио да то знаковље остатак живота проживи заједно са зидом. Међутим, нечија сигурна рука је неким оштрим предметом упропастила сва слова имена осим првог и све бројеве у години осим трећег. Као два димљака на рушевини куће уздизали су се А и 6.
Ово сам уклесао дан прије него што ћу отићи, сину му у сјећању. Били су то свједоци једног времена и неких надања и жеља које тај простор није могао учинити стварним. И данас, послије двадесет девет година, није знао зашто је свој растанак са Подградином пожелио овако обиљежити. Чудни су путеви људских намјера, јекну у њему док се леђима окренут Женској чесми пењао узбрдицом до махале и куће му која је и била крајњи циљ његова доласка.
На Бријегу, поглед му крену ка харему. Руком се готово очешао о његов камени зид. Стари и нови башлуци постављени без нарочита реда свједочили су о пролазности живота. Тамо негдје, близу рахмет-камена, морао би бити и Кршин мезар. Често је криомице, као дијете, стругао прашину са његовог башлука да би је мајка сипала у воду и купала њоме нас дјецу. Вјеровало се да је та вода штитила од урока. Причало се да је Кршо био учен човјек, али склон шали. Пролазећи једном покрај харема, видио је како некоме копају мезар. Желећи се нашалити рече како је он то мјесто за себе оставио, а они нека копају негдје другдје. То рече и умре. Доиста га укопаше у мезар који је сам себи намијенио. Још један мезар је ископан нешто ниже и ту је сахрањен онај други рахметлија.
Зашто је на рушевинама куће човјек најтужнији? Је ли то због димњака који још увијек стидљиво свједочи о животу којег више нема и као уклет стрши над убогим полуразрушеним зидовима? Или због зохе која израсте усред собе и најави се као нежељен гост? Зашто оцрвоточале греде, клонуле испод тежишта крова, тако очајно сапињу човјекову памет? Малтер са зидова претворио се у разнобојну каљужу која се тако бесрамно пружала по поду некадашње куће. Неколико предмета из покућства лежало је раздробљене душе и поломљених костију. Још увијек је у ћошку „пола“, трокутаста дашчица на коју је дедо у вријеме мубарек ноћи став јао упаљену свијећу. Зашто, по ко зна који пут, копамо по развалинама бившег не би ли било што пронашли што би нас вратило у прошло неповратно? Зашто животом плаћамо сваки комадић породичне фотографије која нас, макар у тренутку, може вратити у сјећање? А тог комадића у инат нема, а ми га упорно тражимо. Тражећи њега, не тражимо ли себе на ивици живота, оте му се, док је стојећи на прагу бивше куће осјећао како му срце у грлу куца. Поглед му се сусрете са демирима на прозору. Они су једини остали живи у овом успокојном свијету. Хрђа их је покушала ујести, али су јој они одговорили својим пркосом да би и да је могли остати на граници двају свјетова. Овог овдје, унутарњег, који би требао бити простор куће и оног тамо, вањског, који је одувијек био авлијски. Та два свијета су се сада измијешала и несметано су се сусретала на свим странама куће и дотицала се. Осим овдје, на демирима, који су својим жељезним квадратићима дијелили два свијета не дајући им да се коначно помире и сједине.
Док је записивала редослијед мисли, рука је слободно прелазила по бескрају неомеђеног простора. Није више признавала правоугаоне границе папира. Прескакала их је с лахкоћом као што је његова свијест пловила бескрајем времена. Ни у једном ни у другом није било ограничења.
Стојећи на кућном прагу, осјети да прави разлог његовог доласка овдје није била ова разрушена кућа. Она је, додуше, била као кугла на кантару којом је мјерио снагу своје исхлапљеле емоције. Ни двадесет девет година нису биле довољне да се развије истинска снага жеље. Све донедавно. А онда је куглу у његовим грудима нешто покренуло и посљедњих мјесеци све се јаче у њему њихала. Тада би дани постајали несношљиви. Крв је навирала у главу, у ушима је марширала читава бујица звукова. Нешто снажно зажарило би му душу и доводило га до халуцинације, до лудила. Баш тада би се налазио на прагу породичне куће, али леђима окренут њеној унутрашњости, а лицем према свијету. Из куће се ширио необичан мирис а сву њену тежину осјећао је на својим леђима. Испред њега, у комшијској авлији, клечала би она и молила га да не иде. Да не иде, јер како ће њих троје једно без другог. А њега би тада рамена и леђа све више бољела и чинило се да ће му срце из груди искочити и откотрљати се у комшијску авлију. Ознојио би се, кољена би му почела дрхтати. Тек би се тада висак с куглом у њему почео смиривати. Плућа су грчевито тражила зрака. А њега није било као да га је кугла потпуно истјерала из његовог живота.
Да је неко тог тренутка био присутан у овој соби једног провинцијског хотела, видио би човјека како сједи у кревету и десном руком грчевито стеже лијеву страну груди. Док су набрекле жиле на врату говориле о вјечитој борби човјека и смрти, израз лица је одавао некога коме у задњем тренутку успјело испунити посљедњу животну жељу.
Ујутро га је нашла спремачица. Пренеражена, успјела је вриснути прије него се онесвијестила. Усплахирени рецепционар наишао је на необичан призор у хотелској соби. Поред кревета, савијена у клечећем положају са челом на поду и шакама грчевито стиснутим у неразмрсиво клупко испред главе, лежала је онесвијешћена спремачица. Рецепционару се учинило као да ју је обамрлост ухватила у моменту када је у положају крајње понизности пожељела замолити за нешто човјека у кревету.
Он је лежао готово полууздигнут што су му омогућавала два јастука прислоњена уз узглавље кревета. Попрсје му је било усправно, рамена подигнута, са главом која је, тек, мало пала на лијеву страну. Стакласте очи са полуспуштеним капцима гледале су некамо далеко. Међу прстима десне руке налазила се оловка а на уздигнутим кољенима коферчић са неколико листова папира. Радознали рецепционар узалуд је тражио знакове на папиру. Ничега није било ни на једном од њих. Сви су били чисти осим једног на којем се видјела неправилна црта која је полазила од врха ка дну папира и коју је рука, вјероватно, у посљедњем тренутку живота уцртала.
Био је то призор из хорор филмова. Смрт је сједила, обамрлост је клечала, а живот је окамењен стајао. То ријеч не би могла описати.
|