мученицима Сарајева
Хоћемо ли још увијек имати очи
Када јабука у врту пусти први бијели цвијет?
(Мак Диздар)
На ораницама грлице, косови, препелице... И галеби
од мора које, далеко и само, хуји валовљем
својим и вода шумом дозива алге с дна, лелујаве,
снене и пијесак помиче, несталан, к времену које
нема крај. На дрвореду платана вијенци имела,
зелени, но јесу ли живот нов? Даљине... Свуда укруг
планина Карније вијенци. Близак оку мом цвијет
на стаблу какија, прољећа пробуђен дахом, младим,
свјежим. Свијет је призор, и ништа више, понављам,
као молитву. Шутим. И чекам. Јужнога вјетра слушам
шаптање тихо: Јутро је, буди срећан, сунце нам дарује
мир свјетлости. Праведро га жуди и росе капљица
свака што искри се, бисерна, на лишћу у сјесењеном
већ дуго по тлима и на травкама каје к небу
дижу очи своје младозелене, у врту.
Не питам, не питам,
луда глава не махнита,
коме цвату кестени,
за ког се ките сватови,
ја све знам.
Не питам, не питам,
с киме будна чекаш дан,
коме врата отвараш.
кад их мени затвараш,
не питам.
Учас ми се привиђа: сваки облачић на небу Зуглиана
часовник је. Облаци, срчани трагови, одлазе,
бјељи но снови шта ишту заборав, некуд.
Слушам оно што ни овдје не чују многи:
Лагано, кап-кап, кап-по-кап, планонски
Топе се сњегови и жуде неке велике воде искони.
Кап-кап-кап... Свака кап, знак времена. И самоћа.
Пала магла до пола Сарајева,
не види се кућа ни капија,
мало од црних сњегова
мало што си његова.
|
Нисвета Куртагић-Грануло: Incontri (сусрети)
|
У будним ми сновима Сарајево, кликтај сунца над крововима.
– Градови, то су и снови, шапат се расу у јутру. Чији?
У поход ми иду анђели с фресака Старе православне цркве
И Катедрале, у мојим зјенама ка бескрају стреме арабеске
са сводова Хусрев-бегове џамије, слушам тишине
неизговоривог са прочеља Синагоге: ЈХВХ. Шутим,
гледам И то је доста? Не чинити? Имати пред собом
длан свој, бијел, чист? И прсте своје слабашне, влажне,
у грчу? Овдје, у Зуглиану, већ знан ми лет је сваке
птице, као очи пријатеља. Свака лети праведно – увис,
укруг. У себи тад зачујем лепет крила голубова
с Башчаршије. – Летите, повиках, летите, птице!
Далеко, у висине... К душама које ишту свјетлост
за нас а за себе не жуде ништа. Па опет мирис тишина
удишем, као мирис земље, тешке земље која притишће
душе. И шути м .. И мислим, колико тешка је земља,
тамо. Па опет шутим.. А прољеће је, младо прољеће.
Немам ја пјесама
да те лијепу опјевам,
ни свилених јоргана
да те снену покривам,
немам ја...
Моје стопе у земљи Фриулија.
Ко саму времену нових атласа?
Небо шути, планине шуте.
Подне.
Сунце у зениту.
Можда тако бијаше и оног дана,
првог дана кад земљу запљусну свјетло.
Сунце, па шутња. И дуго чекање.
Звона над Зуглианом, као рођење ново
над мрежама доњег бестидног свијета.
Дин-дон, дон-дон-дон, звони, звони
силно, заносно... Коме се још чини
да зачут ће се ријечи: Ја сам врата...1
Не питај, не питај,
луда главо не махнитај,
због ње цвату кестени,
њој се ките сватови,
ти то знаш...
Сунце на западу, сјенке све дуже. А једна,
као да знана ми би... Оног који намјеснику
Јудеје одговори: Да, како велиш ти.2
С крстом којег вуче ка врху голог брда оног?
И с вијенцем од трња умјесто круне?
– Зар је на земљи душама тијесно…? То сјенка
шапну? У запад утону свјетлост. А небом учас мину
слика мени знана: Сарајево, сутон, сјенке
над крововима, издужене као вријеме, прозирније неголи снови.
– Дуг је пут, шапну вода потока кроз оранице.
– Дуго је чекање, врати се одјек.
– Гдје је тај Назарет? Гдје је то Сарајево?
– Гдје је тај Зуглиано?, као да неко рече, силним гласом
моћи овосвјетских. Али не задрхта земља,
не заљуља се небо, ни дан не оде у ноћ.
Пала магла до пола Сарајева,
не види се кућа ни капија...
Ноћ, планине Карније. – Un saluto al mio paese, тихо
рече мај пријатељ Пјерлуиђи Ди Пјаца. Под висом
планине, Туалис, родни му крај. Туалис, прегршт
свитаца на длану бријега у ноћи. Ја мислим вијенце
имела, руже пламених звијезда, календар Маја3; и неке
друге године нулте... (Нула? Елипса силаска који је и улазак?
Савршена форма?) Зелено блиста Венера. Зелено, као страст,
и жудња да Мјесец млад порине у море, као чун рибарски.
И обале мора свијета заспе сјеменом бијелих ружа.
Слути ли зелена звијезда живот нови? Тамо, тамо, тамо...
Пала магла до пола Сарајева...4
Зуглиано, прољеће 1993.
____________________
1 Јован, 10, 9.
2 Матеја, 27, 11.
3 Нулта година у календару народа Маја подударала се с годином 8498. п.н.е., када је у океан потонуо континент Атлантида.
4 Стихови курзивом су пјесма „Магла пала до пола Сарајева“ Д. Дервишхалидовића, коју пјева популарна сарајевска музичка група „Мерлин“.
 Божидар Станишић, родио се 1956. у Високом, дипломирао југословенске књижевности у Сарајеву, а затим радио као професор српскохрватског језика и књижевности у Маглају. Од 1992. године живи с породицом у Фурланији, у Зуглиану код Удина. Активно сарађује с Удружењем/Центром „Е. Балдучи“ (: Balducci), у чијем је издању објавио три збирке пјесама: „Primavera a Zugliano“ (1993), „Non-Poesie“ (1996) i „Metamorfosi, di finestre“ (1998). Објавио је и три збирке прича: „I buchi neri di Sarajevo“ (1993), „Tre racconti“ (1998) i „Bon voyage“ (2003). Сва наведена Станишићева дјела нашла су у првом издању у италијанском преводу, а нека су преведена на француски, енглески, албански и словеначки језик. Ако изоставимо пјесме објављене у двојезичној италијанској едицији, ниједна од наведених Станишићевих књига није до сада објављена у оригиналу, иако аутор ствара на свом матерњем језику.
Припремила: Санела Мушија
(Извор: Себиљ – Електронски часопис Заједнице грађана Босне и Херцеговине у Италији, број 13, страна 27)
|
|
Задња измјена: 2005-01-04
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|