Мост - Индекс
Мост - Претплата
Ајше Аркун: Мртва природа [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 181 (92 - нова серија)

Година XXIX децембар/просинац 2004.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Исмет Бекрић
Стихови недовршеног сна

„Зимско рачунање времена“, пјесничка збирка Невзете Омерагић Никочевић, трећа књига у едицији „Птица“, 2003.

Након збирки стихова Неџада Таловића – „Град у ружи“ и Велиде Џигумовић – „Сви наши жубори“, едиција „Птица“ – пројект Удружења БиХ у Норчепингу (: Norrköping) и „Бањалучких жубора“ – представља се новом пјесничком књигом Невзете Омерагић Никочевић „Зимско рачунање времена“, која је заправо њен лирски, дрхтави животопис, мозаик слика и трептаја њених тренутака и трајања у простору – завичај, Сарајево, Босна, избјегличке колоне, далеки предјели, и времену – дјетињство уз мајку, одлазак од куће, године љубави и немира, године стрепње и вријеме бола и сјећања.

Ископај ситну
мене
испод неког камена
па ме сред поља
посади
као јасен
тако ме једино
могу ишчупати,

нижу се стихови у пјесми „Из коријена“, која најбоље изражава пјесникињу везаност за родну груду и по којој је назван први циклус ове збирке, са њеним ранијим остварењима, насталим између 1979. и 1988. године, када пјесничке слике из живота и снова имају ведрије боје и одсјаје:

У моме сну
ништа не стари

Ни људи
ни ствари.

У пјесме, у те надахнуте лирске минијатуре и записе, утиснут је свеколики живот у којем

Учитељице отварају прозоре
да мора не ушуте,

а

моја дјеца расту
свуда поред пута
и камен одбачен
моје је дијете.

Алојз Ћурић: Цртеж

Алојз Ћурић: Цртеж

Чежња за сликама и откуцајима дјетињства и завичаја постаје још наглашенија у другом циклусу – „Све стране свијета“, те стране које нису више метафоре и предјели изласка и заласка сунца, колијевка пахуљица и занос валова, него сиви, неизвјесни путови по којима се сада у неке недођије крећу колоне босанскохерцеговачких избјеглица, стишчући сав свој живот у сузе и росу дланова. И зато, ако неко тражи пјесникињу, ако неко тражи босанскохерцеговачку мајку, мора кренути

јужним странама
отопљеним сњеговима
пољанама,

и наћи ће је

са завежљајем
пут како одмотавам
тражећи клупко
куће

Велике

Да у њу уселим
сву моју дјецу
и твоју дјецу
што свијетом лутају
изгубљена.

Остаје још само Пјесма, као извор, као охрабрење, као једино уточиште.

Она је моја кућа
у њу једино могу да уђем
без куцања,

каже у „Пјесми“ Невзета Омерагић Никочевић, којој та слућена, у дубини рођена ријеч остаје једина нада и утјеха, и вјера у властиту моћ:

Проспи ме
као пепео по води
вјетром уз пољане
да од мене
не остане ништа
и не никне ништа
само ријеч једна
из моје дубине
изречена пјесма.

Огледајући се у суровом огледалу прогнаничког, удаљеног живота, и тражећи могуће лирске одговоре на груба питања, пјесникиња исписује и стихове пјесме „Зимско рачунање времена“, по којој је названа цијела збирка и која се доима као метафора нашег битисања и дисања:

Продужит ћемо сан за један сат
као да нисмо довољно дуго спавали
уљуљкани у своју туђу општу лаж

Требало би се пробудити
расанити...

На то буђење и те несанице настављају се пјесме трећег циклуса, „Предјели несна“, гдје су стихови настали у тешким временима између 1992. и 2001. године, и гдје је „Босна без сна“, и гдје и „Бјелило / црно поста“, али неуништиви босанскохерцеговачки народ, као и људи на капијама опкољеног Сарајева, или залеђеног „сребра Сребренице“, ипак остају усправни „да отворе Сунцу врата“. Како описати ову опћу бол? Како бјелини папира предати сав тај немир, тај „врисак вјетра“? „Како превести / тугу прозора“ – пита се пјесникиња, и одговоре тражи у вјечности и доброти дјетињства („Вратити се / у дјечије кућаре / треба“), у ђерђефу којему рука предаје само цвјетове, оне шарене, са наших поља, и оне неувехле, из наше доброте. Те доброте препуна је и ова пјесничка збирка, настала у сретним временима дјетињства и сарајевских година, али и у сјетним годинама живота на неким новим просторима, гдје се мала зрнца среће траже у продужавању недовршеног сна:

Ја тако
јутром ходим
и везем твоје лице
концима недовршеног
сна.

Претходна · Садржај · Наредна

Зоран Ковачевић: Мемо III, уље на картону [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-01-04

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска