Чежња за сликама и откуцајима дјетињства и завичаја постаје још наглашенија у другом циклусу – „Све стране свијета“, те стране које нису више метафоре и предјели изласка и заласка сунца, колијевка пахуљица и занос валова, него сиви, неизвјесни путови по којима се сада у неке недођије крећу колоне босанскохерцеговачких избјеглица, стишчући сав свој живот у сузе и росу дланова. И зато, ако неко тражи пјесникињу, ако неко тражи босанскохерцеговачку мајку, мора кренути
јужним странама
отопљеним сњеговима
пољанама,
и наћи ће је
са завежљајем
пут како одмотавам
тражећи клупко
куће
Велике
Да у њу уселим
сву моју дјецу
и твоју дјецу
што свијетом лутају
изгубљена.
Остаје још само Пјесма, као извор, као охрабрење, као једино уточиште.
Она је моја кућа
у њу једино могу да уђем
без куцања,
каже у „Пјесми“ Невзета Омерагић Никочевић, којој та слућена, у дубини рођена ријеч остаје једина нада и утјеха, и вјера у властиту моћ:
Проспи ме
као пепео по води
вјетром уз пољане
да од мене
не остане ништа
и не никне ништа
само ријеч једна
из моје дубине
изречена пјесма.
Огледајући се у суровом огледалу прогнаничког, удаљеног живота, и тражећи могуће лирске одговоре на груба питања, пјесникиња исписује и стихове пјесме „Зимско рачунање времена“, по којој је названа цијела збирка и која се доима као метафора нашег битисања и дисања:
Продужит ћемо сан за један сат
као да нисмо довољно дуго спавали
уљуљкани у своју туђу општу лаж
Требало би се пробудити
расанити...
На то буђење и те несанице настављају се пјесме трећег циклуса, „Предјели несна“, гдје су стихови настали у тешким временима између 1992. и 2001. године, и гдје је „Босна без сна“, и гдје и „Бјелило / црно поста“, али неуништиви босанскохерцеговачки народ, као и људи на капијама опкољеног Сарајева, или залеђеног „сребра Сребренице“, ипак остају усправни „да отворе Сунцу врата“. Како описати ову опћу бол? Како бјелини папира предати сав тај немир, тај „врисак вјетра“? „Како превести / тугу прозора“ – пита се пјесникиња, и одговоре тражи у вјечности и доброти дјетињства („Вратити се / у дјечије кућаре / треба“), у ђерђефу којему рука предаје само цвјетове, оне шарене, са наших поља, и оне неувехле, из наше доброте. Те доброте препуна је и ова пјесничка збирка, настала у сретним временима дјетињства и сарајевских година, али и у сјетним годинама живота на неким новим просторима, гдје се мала зрнца среће траже у продужавању недовршеног сна:
Ја тако
јутром ходим
и везем твоје лице
концима недовршеног
сна.
|