Мост - Индекс
Мост - Претплата
Ајше Аркун: Мртва природа [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 181 (92 - нова серија)

Година XXIX децембар/просинац 2004.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Исмет Ћумурија
Легендарни севдахлија

Животни пут ветерана и барда Заима Имамовића

Заим ИмамовићЗаим Имамовић, рођен је 26. августа 1920. године у Мркоњић Граду. Живио је у Травнику. Скоро сав свој живот провео је у Сарајеву, а повремено је одлазио у Почитељ на имање, у своју викендицу. Иза њега су остали кћи Јасминка и син Неџад (познати гитариста и пјевач) као и унучад. Умро је у Сарајеву 2. фебруара 1994. године. Остаје нам сјећање на евергрина у народној музици Босне и Херцеговине. Овакав човјек се ријетко рађа, био је узор великим пјевачима и многи су га стављали на прво мјесто као свога идола.

Име Заима Имамовића, као естрадног народног умјетника, интерпретатора, композитора, остало је уписано у антологију севдахлинке и пјесама других народа. Већину свога живота провео је у тумачењу и интерпретирању севдахлинке.

По рођењу из Мркоњић Града након годину дана са својим родитељима прелази да живи у Травник и настањују се на периферији званој „Бојна“. Ту је провео петнаестак година, док се 1936. године није настанио у Сарајеву. Остао је болан за Травником, а то је град севдаха и севдахлинка који је имао своју пјесму „Колика је виш’ Травника бојна?“ па је Заим за њу и сентиментално везан, тако да је радо стављао на свој репертоар.

У Сарајеву је учио текстилни занат, а помало је свирао на дворедној хармоници коју му је отац купио. Његов брат Хаџе и сестра Ђула у то вријеме били су чланови МКУД „Гајрет“. Повели су једне вечери и Заима на пробу, гдје је хоровођа Цвјетко Рихтман пристао да чује Заима како пјева и одмах га задржао. Напустио је текстилни занат у јесен 1939. године. Поред пјевања у хору наступао је на забавама Друштва пратећи се сам уз хармонику. Већ тада се открива Заимов таленат за умјетност.

Права његова каријера почиње 10. априла 1945. године. Тада приступа Радио станици Сарајево. Својим гласом и осјећајем опија слушаоце. Управо тих дана Радио Сарајево почиње са емитовањем програма и окупља пјеваче. Прво јављање је 10. априла 1945. године када је техничар на радију Ђорде Лукић-Циго објавио: „Овдје Радио станица Сарајево. Данас је Њемачка капитулирала.“ Тада су многе емисије ишле „уживо“ јер се оскудијевало са техником и опремом. Свака грешка не би се могла брисати, остала је у етеру. Само на такав начин се могао оцијенити квалитет пјевача. У доба када се грамофонске плоче нису тако много снимале, када смо народну музику слушали преко ријетких радио пријемника (Космај, Никола Тесла, Весна...), тада смо много више сазнавали шта је лијепо у музици, а нарочито у босанскохерцеговачком севдаху. У то вријеме се Заим представио са три мелодије по којима смо га запамтили: „Гледај ме драга“, „Мујо кује коња по мјесецу“ и „Коња водим, пјешке ходим“. Он већ тада постаје пјевач по осјећају, а пјесник по души, умио је да нам дочара просто романтична доба која још само у севдахлинкама постоје, да нам их приближи, да их осјетимо и схватимо. Његови узори су били данас скоро заборављени пјевачи: Решад Бешлагић из Тузле и Сулејман Џакић. Радо их је слушао и од њих учио како пјесму треба усавршити и интерпретирати.

Пјесме је прикупљао и употпуњавао свој већ тада богати репертоар. Његов глас је особан, а пјевао је маниром који је био близак, али ипак неухватљив за многе пјеваче наредних генерација. Због тога се до сада није појавио пјевач за којег би могло да се каже: – пјева као Заим Имамовић. Иако данас неки кажу близак му је Андрија Штеванић, ипак, Заим је Заим, незамјењиви пјевач.

Пјевао је мало кроз нос, али му се нажал не узима као вокални недостатак, већ као средство помоћу кога дочарава атмосферу Оријента. Отуда није ни чудо што је репрезентовао нашу земљу на Фолклорном фестивалу медитеранских земаља у Алжиру. Мајстор је динамике пјевања, што је веома битно за увјерљивост интерпретације. Сарајево је било метропола севдаха, па су многи пјевачи имали жељу да остану и да живе у њему, јер је у послијератним данима, иза 1945. године, једини пут афирмације била Радио станица Сарајево. У предратној генерацији пјевача били су: Самија Алајбеговић, Муневера Берберовић, Есма Буљубашић, Лела Карловић, сестре Мира и Драгица Сабљак, Мица Талаја, Кадира Карахасановић, Енвер Екић, Ариф Мерџановић, Хамдија Самарџић, Алија Нухбеговић (пјева, свира хармонику и клавир, послије постаје и новинар), Јозо Пенава (послије постаје и вођа Тамбурашког оркестра Радио Сарајева), Осман Пливчић, Варешановић, те Авдо Бузар кафански пјевач и свирач, и други.

Нијаз Батлак: Кујунџилук

Нијаз Батлак: Кујунџилук

Тек негдје иза 1945. године појављује се нова гарнитура пјевача у којој је Заим Имамовић (пјевач, хармоникаш и фрулаш), Ибрахим Ашчерић, Вејсил Хаџибегић, Јозо Кристић, Слободан Лукић, Тугомир Алауповић, те око 1950. године наступају: Зумра Мулалић, Нада Мамула, Надежда Цмиљић, Радмила Јагодић, Изета Селимовић-Беба, Миле Петровић, Владо Мулић, Божидар Иванишевић, Миле Богуновић (пјевач, водитељ, хумориста), Милан Етеровић, Милета Рајчевић, Сафет Исовић, Химзо Половина, Зехра Деовић, Зора Дубљевић, Мехо Пузић, дует Мустапић-Сушац, Хусеин Куртагић, Недјељко Билкић, Станимир Петровић-Лале, Зекеријах Ђезић и многи други.

Многи од ових пјевача постали су ветерани севдахлинке и дивне народне изворне пјесме, које је у то вријеме нарочито Радио Сарајево архивирало и емитовало. Ипак, највећи ветеран пјесме је био Заим Имамовић.

Многа од познатих имена учили су од Заима и већина од њих је казала да је Заим незамјењиви извођач севдахлинке. Севдахлинке која има своју душу и која је у народу настала, живјела, мијењала се, била је до данашњих дана и остала израз свега онога што је наш народ на овим просторима кроз вијекове живио и осјећао. Све је кроз пјесму казано. Севдахлинка је сачувана, преношењем с кољена на кољено, усменим путем од грла до уха, од уха до грла. Њени многи аутори мелодија и текста су непознати, зато је и постала изворном баштином народа који је чува и његује. Дакле, народ је њен колективни аутор. Заим је изразити тенор, с лијепо обојеним гласом, јасном дикцијом и изразитим смислом за мелизматичко украшавање мелодија које је интерпретирао.

Сафет Исовић – ветеран народних пјесама често и поносно истиче да се сматра Заимовим учеником.

„Заим Имамовић је био права школа лијепога пјевања наше босанскохерцеговачке градске пјесме – севдахлинке. Свеједно што је годинама био један од најпопуларнијих пјевача у земљи, и није небитно најбољи, скромног, тихог и ненаметљивог Заима Имамовића никада није пратио велики публицитет у штампи. Имао је боју гласа захвалну, сјајну и сјетну какву нико нема. Заим је имао посебан тенор, а изнад свега украшавао је сваку севдахлинку на свој начин, посебним украсом. Користећи своју технику, био је карактеристичан, долазио је до ефектних рјешења у најтежим пјесмама. Имао је особен глас, великог волумена, великог интензитета, иако је пјевао на лагани и лежеран начин. Он никад није претјеривао, имао је одређену мјеру за пјесму.“

Знао је и снимио Заим много народних пјесама за архив РТВ Сарајева које су преузимале и друге Радио и телевизијске станице у земљи и иностранства Обишао је земљу и градове, а био је са пјесмом и на неколико континената. Учесник је каравана под називом „Севдах путује Европом“. Свуда је дочекиван и испраћен овацијама. Репрезентовао је нашу народну пјесму достојанствено и на најпрофесионалнији начин. У вријеме када је био најпопуларнији најмање је зарађивао. Живио је од плате скромног службеника Радио Сарајева чији је задатак, уз остало био да путује, пјева и увесељава без хонорара, а почесто и без путних дневница се исте вечери морао враћати у Сарајево. Не могу а да не искажем неколико наслова севдахлинки које су се нашле на његовом пребогатом репертоару: „Хај, Мошчанице водо племенита“, „Од како сам севдах свезо“, „Окрени се низ ђул-башчу“, „Хај, садих алму на сред Атмејдана“, „Ја загризох шаренику јабуку“, „Ђул Фатима по ђул-башчи шеће“, „Хај, бејтуране, аман, Бог т’ убио гране“, „Снијег паде друми западоше“, „Кад пухнуше сабах-зорски вјетрови“.

По моме мишљењу један од најљепших снимака РТВ Сарајева је пјесма коју је снимио са Народним оркестром Радио Сарајева, а то је:

„Ој, дјевојко, ашик душо“

Након Другог свјетског рата на његовом репертоару су се нашле и новокомпоноване народне пјесме блиске изворном народном мелосу. У својим композицијама је и писац текста и композитор музике. Често је сарађивао у тандему као писац текста или композитор музике са Јозом Пенавом тадашњим руководиоцем Тамбурашког оркестра Радио Сарајева. Такође је сарађивао са веома цијењеним хармоникашем и вођом Народног оркестра Радио Сарајева Исметом Алајбеговићем-Шербом са којим је био нераздвојан све до његове смрти 28. јула 1987. године, а на текстове писца Сафета Кафеџића је компоновао музику.

Прва новокомпонована пјесма коју је Заим запјевао била је композиција Јозе Пенаве „Босно моја похарана“, затим „Сарајево, бехара ти твога“, која гласи:

Сарајево, бехара ти твога,
знаш ли рећи шта за драгог мога?
Отишо је већ годину дана,
ја га чекам тужна, расплакана.

Дођи, драги, миловање моје,
па утјеши болно срце моје.
Узалуд је твој отац и мати,
кад ме, драги, твој поглед не прати.

Од поменуте пјесме се није одвајао; увијек би је међу првима стављао на репертоар. Тај њихов заједнички бисер је у правом смислу обогатио босанскохерцеговачки народни мелос.

Ево и неколико наслова Заимових новокомпонованих народних пјесама: „Славуј пјева на бехарли грани“, „Све бехара и све цвијета“, „Не питај ме стара мајко“, „Некада сам севдисао“, „Што је лијепо врело Мошчанице“, „На ђерђефу везак везе Фата“, „Имам драгу у сокаку моме“, „Срушила се кула и капија“, „Синоћ гледам сјајну мјесечину“, „Зашто си ме мајко родила“, „Сјећаш ли се драга прошлог љета“, „Мркоњићу, родни граде“, „Када дођем родном крају“, „Ој, јесени туго моја“, „Мој соколе, сине од заклетве“, „Болује ми моја драга“, „Да сам сјајна мјесечина“, „Кад у башчи заспу ђул бехари“, „Аземина“, „Не чекај ме нити сањај“, „Знаш кад сам ти љубав даровала“, „Кад акшам дође у махалу стару“, „Није злато све што сија“, „Покрај Јајца тече вода Плива“...

За цијели свој живот друговања са народном музиком добио је многа признања. РТ Сарајево је снимила и у неколико реприза емитовала једносатну емисију о Заиму Имамовићу под називом „Човјек и вријеме“. Наступао је с многим ветеранима народне музике, у првој емисији РТВ Сарајева под називом „Сијело на врелу Босне“, те у серијалу „Приче о старим градовима“ и у посљедњем серијалу емисија пред сами рат 1992. године под називом „Мераклије“ уредника Вехида Гунића и музичког уредника Спасоја Берака-Спасе. У овом серијалу је имао неколико својих нумера одмах у почетку емисије, а у поднаслову „Пјесме срца“. Наступао је и снимао аудио касете, грамофонске плоче пјевајући са својим сином Неџадом.

Учесник је многих фестивала, нарочито фестивала „Илиџа“ на којима никада није остајао без признања и награда жирија или публике. На фестивалу „Илиџа 1969. године“ уз познате музичке стручњаке постаје и сам члан жирија. На врхунцу каријере снимио је безброј лијепих пјесама за архив Радио Сарајева. Међу њима је и пјесма „Лов ловио Мухареме“. На мелодију давно насталу у народу, пјесник Сафвет-бег Башагић даровао је текст, а Заим своју интерпретацију „Ево ову румен ружу“. Са овом пјесмом Заим се прославио и сматрао је драгуљем наше баштине.

У рано прољеће, кад све цвијета и бехара, када је Херцеговина најљепша често је Заим посјећивао Почитељ, даровао му је и пјесму „Пјесма Почитељу“. Поред босанскохерцеговачких севдахлинки пјевао је и пјесме других народа. Нарочито му је био близак мелос санџачких муслимана. Посебно нам је доказивао да је једна од санџачких бисера пјесма „Кафу ми драга испеци ох аман, аман, душо за мене“, која је прво била интерпретирана од црногорског пјевача Зејбе Пекушића, затим мало преуређена музички од Предрага Гојковића-Цунета из Београда, па до изведбе „Пљеваљских тамбураша“. Исту је Заим уврстио у свој репертоар.

Наступао је на доста концерата у дуету са Надом Мамулом; у дијалогу је снимио неколико пјесама са првом дамом севдаха Изетом Селимовић-Бебом. А то су пјесме: „Хајде душо да ашикујемо“, „Ево мене у том колу“ Са Надеждом Цмиљић и групом пјевача у дијалогу пјева „Херцеговачку здравицу“. Пјевао је са Сафетом Исовићем, те Милом Петровићем „Звијезда тјера мјесеца“, „Играли се коњи врани“, те у дуету са Милом Петровићем „Зелен лишће гору кити“ (Ђуре Јакшића). Често је наступао у мјешовитој групи народних пјевача која је дјеловала у Радио Сарајеву између шездесетих и седамдесетих година.

Негдје педесетих година у творници „Југотон“ из Загреба, за непуна три дана снима тридесет три пјесме на петнаестак грамофонских плоча и једну ЛП плочу које су биле врло крхке квалитете (78 окретаја).

Појединци у Радио Сарајеву су се прије рата 1992. године неодговорно понашали према стваралаштву Заима Имамовића, али и других солиста. Многи архивски снимци су уништени, једва је остала емисија од петка, 2. октобра 1964. године у трајању од 20 минута, а под називом „Говоре о себи, пјевају за вас“ (О Заиму Имамовићу, уредник Звонимир Невжала).

О Заиму су спјеване и пјесме за његова живота. Једна од таквих је и „Кад запјева Босна наша“ (аутора Јовице Петковића) а у изведби на грамофонској плочи (45 окретаја) пјева Мухамед Пашић-Машура.

Познати пјесник и преводилац Синан Гуџевић, који је растао негдје на високом Пештеру, понесен и одушевљен Заимовим пјевањем, приликом посјете Заиму рекао је: „Замишљао сам да жива људска легенда, Заим Имамовић, живи у свили и кадифи, кад оно тамо, Заим живи скромно као и сви смртници. Он је, болан, прави рођени, аутентични народни умјетник...“ Синан му је посветио и једну од својих пјесама.

Пјесма Заиму Имамовићу

Заиме,
Сви воле да пјеваш
из груди,
да се свуда чујеш,
а уста не отвараш...

Пред крај живота нечујно се повукао. Тихо је друговао с пјесмом чији је и аутор:

Босно моја племенита,
У младост ме врати,
Ја ћу тебе за живота,
С’ пјесмом даривати...

У рату 1992. године па до смрти Заим је преживљавао. То су за његову старост, исцрпљеност и здравствено стање били веома тешки дани. Прича се да се за вријеме агресије, сналазио, те долазио у колега и пријатеља да тражи храну, те да је своју хармонику носио на пијацу да је прода како би преживио (седмични лист „Љиљан“ 1995. године).

Посљедњи стихови пјесме „Босно, моја племенита“ каже срце умјетника се уморило, исцрпило и напатило, престало је да куца у Сарајеву, гдје је покопан у граду у којем је провео највећи дио живота. Остало нам је сјећање на Заима – евергрина у народној музици. За све му хвала.

Након његове смрти издата је књига под насловом „Слово о Заиму“, у прилогу 10 аудио касета његових најбољих интерпретација похрањених у ручно резбареној дрвеној сехари.

Претходна · Садржај · Наредна

Зоран Ковачевић: Мемо III, уље на картону [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-01-04

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска