|
Ti nešto bilježiš, Tale Tragaču? O selu, o ljudima? Pišeš o sreći i nesreći ljudskoj? Ima li gore nesreće od moje? Htio bih kazati Hamovoj djeci kako je bilo, a i svojoj. Bi li mogao…?
Ne znam, Reufe, može li se uopšte ispričati istina. I šta je istina? Ona slika u tvojim očima, ili u Hamovim, ili u očima njegove djece? Ili u mojim očima?
Reci im samo da nas je ubila pjesma, i krv, i rakija, i pjesma u krvi, i rakija u krvi, i nesreća u krvi, i jabuka, i nesreća u jabuci, i… ma, ti ćeš to bolje, ti si vičan riječima. Ja sam samo znao pjevati.
Sanjao sam Reufa. Nije mi bilo drago. Znao sam da mu moram uslišiti molbu, a teško je to, teško je nesreću zamotati u riječi.
Niko u selu nije znao grlovito zapjevati kao Reuf. Ježila su se i napinjala milinom jahorinska brda od njegova glasa. Njegov glas bješe njegova sreća u duši i njegovo prokletstvo. Od tog glasa vrila je krv i razum mahnitao usklikom ludila i pijanstva. S rakijom bi njegova pjesma opčinila dušu da pukne, da se rasprsne u zvuku, da se utopi u tonu neobuzdane radosti i razigranog bjesnila u krvi.
Previše je bilo radosti u mojoj krvi, Tale, nisam je znao obuzdati, nisam je znao ukrotiti, prešao sam granicu, to nam je donijelo nesreću i to nas ubilo. Hamo ništa nije kriv. Kriva je moja opčinjenost. Mislio sam da mom ushićenju ne može doći kraj, a nisam znao da se sreća i nesreća smjenjuju kao dan i noć. Nema više pjesme u glasu, ubio sam je, udavio, kaznio, da poslije nje ne dođe opet prokletstvo, da ga više nikad ne dozove.
Zašto su ljudi petkom dolazili pijani sa posla i sa pjesmom ulazili u selo duga je i teška priča. Uglavnom ponavljalo se to svakog petka kao šejtanska džuma u njihovoj krvi. Kraj radne sedmice palio je potrebu u ljudima da kroz pijanu pjesmu iskale svoja skrivena osjećanja. Trijezni se nisu znali otvoriti, prezali su da ih ne prozovu mekušcima, pa su svoje nagomilane osjećaje krili u pijanstvu.
Međa je međa, a brat je brat, krvi bi ja svoje njemu dao neka je pije umjesto vode. Al u onoj međi, u onoj jabuci našoj zajedničkoj bio je šejtan, ja ne znam šta bi drugo moglo biti. Eto, ti si išao na škole, pa reci, šta je drugo do šejtan. A i u flaši je šejtan. I u cigari je šejtan. I u ženi. I u pjesmi. I u priči, možda. Ta, nije valjda Reufe u svemu što si volio šejtan? Možda i nije, možda ja nisam znao da volim, možda sam previše volio i to me ubilo, i brata mi ubilo. Ko će ga znati, Tale, ali bi volio da se nikad nisam rodio i da ni za sreću ni nesreću nisam znao, lakše bi mi, čini mi se, bilo. Ovako nikad i nigdje mira neću naći, ni u smrti, ni u ništavilu samom. Nema gore kazne nego kad čovjek samog sebe kazni. Tu mu ni Bog, ni šejtan ne mogu pomoći, a nestati ga, i onog što uradi u pjesmi i pijanstvu, ne može. A kajanje gorko, teško, sto puta gore i od srama i od smrti i od samog džehennema.
I dođe petak, i dođe pjesma, i dođe Reuf u selo pijan. Izljubi svoja tri sina ko tri zlatne jabuke. Sjede za sto ispod kuće, pogleda u Hamovu kuću peko puta i veselja na njegovu licu nestade. Bijaše mu krivo zbog toga i on zapjeva od muke (”Na leđima košulja šarena, a duša mi nožem izbodena”).
Hamo je stajao za vratima svoje kuće i srce mu se cijepalo od bratova glasa. Njih dvojica nisu mogli da dijele ni radost ni tugu (nešto im se žene zakačile, oko neke jabuke na međi, pa i u njih udarila zla seoska krv – zbog međe i zajedničke jabuke).
Nismo se mi ni svađali ni tukli, ali od nekakva čudna inata i prkosa nismo mogli ni pričati, ni jesti, ni piti zajedno (a u vatru bi jedan za drugog skočili), kao da je jabuku sam šejtan kalemio.
Kalem je sevap, Reufe, i ne može biti šejtanska ujdurma.
Znam ja da su dobri, birvaktile, išli po selima da kaleme voće i sakupljali sevap. A, jesu li to radili iskreno, iz duše, da pomognu gladnu putniku, ili su to radili zbog sebe, samo zbog sevapa? Sevap im je, možda, bio potreban zbog velikog straha od smrti i kazne, pa su probali da se otkupe i pred sobom i pred narodom i pred Bogom. Kalem od takvog dobrotvora nije sevap, to je grijeh i prokletstvo, Tale. Takav je jedan izgleda kalemio i onu našu jabuku na međi. Ne zna se ni ko ju je kalemio, ni kada, ali otkako znam za sebe donosila je nesreću. I djed mi se tukao s nekim zbog nje, i babo mi se svađao sa amidžom, i djeca padala sa nje i ruke lomila, i krave se davile jabukama i crkavale, i žene djecu pod njom gubile, i zmija sa nje ujede Omera, i vrana oko Salku iskopa, i…
Ne možeš za sve kriviti jabuku, Reufe, sve se je to moglo dogoditi i bez nje.
Jeste, al…, eto, ispričaj ti kako je bilo.
Ne mogu, ni ja ne razumijem i bojim se da niko neće razumjeti.
Probaj, iz duše, nemoj ko onaj kalemdžija zbog sevapa.
– Ženo, flašu i dvije čaše! I pušku mi donesi!
– Kome ćeš drugu čašu, Reufe?
– Hamo će preći da zapjevamo.
– Ženu štrecnu zla slutnja, ali donese što je tražio. Reuf zapjeva glasovito i žalovito. Ispuca iz svog karabina i jedna grana sa jabuke na međi pade na zemlju.
– Hajde, brate, Hamo, da beremo jabuke! Da popijemo i da zapjevamo, ko nekad dok babo bješe živ. – zvao je Reuf pijanim glasom i suznih očiju. Nekakva tuga se nataložila u stomaku mu. Rukama bi utrobu izvadio i tugu poderao kad bi mu brat izašao i sa njim zapjevao.
|